Jesenje rominjanje

Nedavno sam bila u poseti staroj prijateljici. Pečene bundeve, kruške u žitu, čaj od šipka…

Baš me je zadivila jednostavnost tog života, opuštenost, logičnost.  Radiš i odmaraš, igraš se s decom… Tako obično i čarobno.

 Baš je bilo je baš kao u pesmi:

„Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto,
vidi nebo i zemlju, ma ima pravo.
Ja sam prokleti pesnik koji stoji na kiši,
 koji laže i voli…“ 

Onda se zagledam u svoje dane, koji su protkani nekakvim tudjim mislima, što se upliću u mene i rastu, mrse se i kidaju i rađaju svakoga dana neku novu sliku sveta. Stalno nešto tražim i proučavam, toliko daleko od svakodnevnice da često ne znam u kom sam vremenu…

 Teško je složiti život iz toliko delića, kad stalno menjaš glavne motive na slici. Neki od nas su i sebi  komplikovani da bi se sastavili u jednom životu. Eto… Slušam zen muziku, gledam filmove o masovnim zaverama i genijalnim idejama, usporavam, ubrzavam, presipam iz šupljeg u prazno i divim se  bojama oktobra. 

Hodajući pod ruku sa ovom Jeseni maštam o tome  da moje sirote rasute misli jednom pronađu svoje mesto.  I nestanu u ritmu koraka.

Bašte

Mora da sam u prošlom životu bila baštovanka. Oduševljavam se raznim sitnicama, ali kada vidim sliku nekog engleskog vrta, prosto se istopim od sreće. Zato je meni ideja raja na zemlji veelika bašta. Mogu tu biti i pčele i ptice, ježevi, krtice, poljski miševi. Samo mi komšije ne trebaju. Zamislite da vam svaki dan počne uz miris zumbula, jasmina, ili ljiljana… Imala bih onu pletenu korpicu za cveće i onu metalnu kanticu sa tufnicama za zalivanje… Pustite me da sanjam još malo, gledala sam neke lepe slike…

Paprike i šargarepe

Slučajno juče čuh delić razgovora vlasnika prodavnice u kojoj kupujem sa jednom ženom u prolazu.

– E, da sam završio fakultet, sada bi ja brojao pare! Ne bih slagao ove paprike po ceo dan…

Iznenadih se da ima još ljudi u ovoj zemlji koji misle da im ta fakultetska diploma (koja se tako lako kupuje) neminovno donosi sreću ? A onda mi kroz misli protrče svi oni koji imaju tu diplomu, a ne znaju šta će sa njom.
Zašto li se čovek uvek uhvati za nešto što nema I baš mu to treba da bi bio srećan? Naviknuti da živimo između štapa I šargarepe ne primetimo da ovaj eksperiment zvani život neminovno prolazi, u nekom svom ritmu I nezavisno od našeg pogleda.

Vreme kada se rađaju čuda…

Kako sve brže otkucava vreme dosadne STARE godine, 

strpljivo pletem   gnezdo za nove tek porasle nade

koje ću  ovih dana da grejem  u naručju. 

Nekako, uvek praznici mirišu na detinjstvo,

toplo i sanjalački opijaju   poznati mirisi i šarenilo večnog ludila…

Dok  vragolasti zvuk paporaca negde daleko u sećanju

treperi kao hiljade svitaca na zavejanom božićnom stablu,

noći mirišu na karanfilić, prženi badem i puding od čokolade…

I opet upirem oči  ka oknima vremena, nadajući se da ću tamo

u daljini prepoznati onu dugo čekanu čaroliju

koju svaka NOVA godina obećava…

Novembarske slagalice

Dani sve brže prolaze, pa se i jesen već odomaćila. Kakva bih ja „šmizla“ bila  da povremeno i ovde ne uzdišem kako je prelepa i ova jesen, i kako uživam  u svim njenim nijansama.  

Hladnoća me uvek natera da se posvetim kući, pa se zanimam preuređivanjem i sređivanjem. Novembru fali malo boje, pa slažem u glavi svoju slikovnicu. Ovo su neke slike koje su mi se mnogo dopale, pa bih sve ove stvari prebacila  u svoj dom. Zamislite da ste ovde na mom blogu u ovakvom uređenju, pa smestite se gde vam drago.

Kakav li je vaš stil, dajte neku ideju 🙂

Gde ste drugari ?

„Kad se spusti zavesa,

aplauz sledi, al’ u jednom trenu vlada mrkli mrak…

U tom času posumnjaš da l’ išta vredi život ceo? Pepeo i prah…“

Čekajući da se ugasi ovaj mrak kroz koji već dugo koračam, pokušavam da zamislim kako bi lepo bilo opet videti svetlo. Znate da baš ne volim ljude koji mrače i kukaju, pa zato i ne pišem ovih dana. Svratih u stari kraj da vas počastim jednom pesmicom, baš na vreme da primim i neku čestitku za rođendan 🙂

Nadam me se još sećate 🙂

Nedostajete 🙂

Čoveče,sve već imaš

Dragi čoveče,
Sve je položeno u tvoje ruke,
Poveren ti je sav život,
Mogao si biti vrtlar u raju
u kojem za tebe besplatno cvate samo cveće.
Ali ti si od svojih ruku učinio hvataljke,
I od svojih nogu velike bagere,
Da posvuda nastane tvoj spomenik,
Od gvožđa  i betona, tebi na slavu i hvalu.
Sad sediš tu stisnut,
Mrtav među hiljadama mrtvih stvari
I očajan tražiš tabletu za život.

               Phil Bosmans(zbirka Pljesak životu)

Prve ljubavi

U ovo doba maturskih večeri i prvih poljubaca slušam preplašene majke kako ponosno i bojažljivo pričaju o svojim tek doraslim ćerkama i njihovim prvim ljubavima. Sve me to vraća u daleku prošlost, vremena koja nisu iz ovog veka, te prve ljubavi koje su nekada bile toliko detinjaste da je glupo i pominjati ih… Danas su deca iznenađujuće smela i savremena, pa roditelji prosto ne znaju kako da ih obuzdaju.

Uvek kad slušam o prvoj ljubavi, raznežim se do krajnje granice. Zato sam uvek na strani klinaca i branim ih koliko okolnosti dopuštaju. Ako ste roditelj, pustite decu da vole, ne gnjavite ih i ne delite savete, setite se kako je vama bilo…

Sloboda

Čitajući P. Koelja “ POBEDNIK JE SAM “ pronašle su me ove reči…

“ … You know what I think about the world we live in: that we’re being suffocated by lies, encouraged to put our faith in science rather than in spiritual values and to feed our souls with the things society tells us are important,when, in reality, we’re slowly dying because we know what’s going on around us, that we’re being forced to do things we never planned to do, and yet even so, are incapable of giving it all up and devoting our days and nights to true happiness, to family, nature, love. And why is that? Because we feel obliged to finish what we started, so that we can achieve the financial stability we need in order to enjoy the rest of our lives devoting ourselves to each other because we’re responsible people…“

Znaš šta mislim o svetu u kome živimo? Da se gušimo u lažima, dok nas ohrabruju da više verujemo u nauku nego u svoje duhovne vrednosti i da hranimo naše duše stvarima za koje društvo misli da su vredne… Polako umiremo jer u sebi OSEĆAMO šta se dešava oko nas i  da smo primorani da radimo stvari koje nikada nismo hteli ili planirali, a nesposobni smo da sve to napustimo i posvetimo naše dane i noći istinskoj sreći, porodici, prirodi, ljubavi… A zašto to radimo? Zato što se osećamo primoranim da završimo to što smo počeli, tako da možemo postići finansijsku stabilnost koja nam je potrebna kako bi uživali u ostatku naših života i posvetili se jedno drugome, jer mi smo odgovorni ljudi…“ (ovo je moj nespretni pokušaj prevoda 🙂 )

Čitajući ovo, setih se mog nesrećnog rođaka, koji je tek kad je oboleo od teške bolesti dao sebi pravo da ide na pecanje…

Pitam se zašto smo toliko surovi prema sebi zbog nekih „viših ciljeva“… U poslednje vreme pokušavam da se dovoljno razmazim i trudim se da se ne zamaram ambicijama. Teško je u životu pronaći pravu stazu, sunčanu i primamljivu a ne previše komplikovanu…  Znam jer  sam uvek tražila staze van domašaja… Ipak, kako sazrevam, sve više svesno zabušavam u igri… Jer život nije samo borba… Ima i toliko cvetova koje valja mirisati… Uživajte u praznicima, a ja sam već spremna za izlet 🙂

Priroda nas  zove, uskladite sa njom svoje korake 🙂

Sa vetrom u očima

Nekad se umoriš od borbe sa Vetrenjačama… Ko je još uspeo da pobedi vetar?

U startu mu dajemo preveliki značaj.

Na tren  mi dođe da skočim u vodu, potopim sve i zaboravim.

Onda ponovo zatvorim oči, stisnem zube i ćutim.

Kao da uopšte ne boli…

Oči se naviknu na prašinu.

Neka duva.

                                                                                                     Artist: Lorna Millar

Ona je tu…

Žureći da prođem pored pretrpanog kafića, juče sam kod Više poslovne škole naletela na gomilu rasutog kestenja. Istog trenutka zagrlila me toplina septembra. Osetih setne korake Jeseni koja se šunja gradom. Dani se sapliću o njene šuštave haljine. Kraljevstvo tišine lagano uspavljuje misli…

Još jedna Jesen, zlatnih očiju.

Vreme zaista prebrzo prolazi…