Isus, sin čovečiji – Halil Džubran

“ … Jednoga dana dok smo On i ja hodali sami po polju, obojica ogladnesmo.

Stigosmo do jedne divlje jabuke. Na grani su visile samo dve jabuke.

On obujmi stablo drveta rukom svojom i protrese ga, te dve jabuke padoše na zemlju.

Podigao ih je obe i jednu dao meni. Onako gladan, pojedoh jabuku na brzinu.

Tada pogledah Njega i videh da još drži onu drugu jabuku u ruci. I dade mi je rekavši:

„Pojedi i ovu“ I ja uzeh jabuku i pojedoh je u bestidnoj gladi svojoj. I dok smo hodali dalje pogledah ga u lice.

Ali kako da vam kažem šta sam video?

Noć u kojoj sveće gore širom vaseljene. San,  nama nedostižan.

Podne u kome su svi pastiri spokojni i srećni što im ovce pasu. Veče i mir i povratak kući.

A onda počinak i san. Sve to videh na licu njegovom.

Dao mi je obe jaubke, a znao sam da je i on bio gladan baš kao i ja.

Ali sada znam da ga je DAVANJE ispunilo. On sam jeo je drugo voće, sa drveta drugog.

Pričao bih vam još o njemu, ali kako ću?

Kada ljubav postane neizmerna, ona zanemi.

A kada je sećanje preopterećeno, ono ište dubinu ćutnje…“

(Iz knjige „Isus sin čovečiji“Halil Džubran)

slika: Tree of Hope –  K. Koppdelaney

Ogist Renoar – izlet na reci

Divan je osećaj kad se probudiš ranije da bi nastavio sa čitanjem. Skoro sam zaboravila kakvo je to uživanje!

Najbolje stvari u životu nalazite slučajno, tako je i ova knjiga došla do mene dok sam kupovala hranu u jednom marketu. Korice su  me magnetski privukle, eto dokaza da još postoje  ljubavi na prvi pogled.

Knjigu o životu francuskog slikara Ogista Renoara i stvaranju njegove slike „IZLET“ napisala je  Suzan Vrinland.

Ako želite prošetati Parizom krajem 19 veka, upoznati  slikare u njihovoj borbi za preživljavanje, njihove treperave ljubavnice i muze, pratiti pogled umetnika dok upija svetlost sa reke i meša boje u svojim očima… Pravi melem za misli u ovim tmurnima decembarskim danima.

Bookworm…

Oktobar miriše na knjige…

Grozničavo iščekujem onu  gužvu ispred štandova, prelistavanje na brzinu, poznate likove među publikom, označivače strana sa likovima pisaca, kataloge koje posle danima pretražujem..

Već se vidim sa kesama  koje sa mukom vučem kroz gužvu, ali sa najradosnijim osmehom na licu. Osmehom lovca koji se dočepao plena. Bili ste?

Marina – Karlos Ruis Safon… Jeste li čitali?

Čitala sam „Marinu“ ovih dana i misli su mi još zatrpane slikama…

Divan je osećaj ponovo doživeti Barselonu, vođena njegovim pogledom. Kada vas zasene velelepne stare građevine, fontane sa anđelima i zapušteni senoviti vrtovi… I pomalo uplaše zloslutni crni leptiri.
Ne, ne sviđa mi se tema romana, linija priče… Nisam ljubitelj naučne fantastike, trilera, priča o ludilu i zlu, kopanju po najcrnjoj ljudskoj tami i nesrećnim ljubavima …
Ipak obožavam njegove knjige, čudne, na momente surove i pomalo depresivne.  Zašto? Mnogo mi se sviđa njegov način posmatranja sveta, ti čudesni opisi svega što pogled uhvati, slikovitost rečenica, preplitanje svetlosti i tame… Safon priča kao neko u koga odmah morate da se zaljubite. Bar ja bih mogla 🙂

Prvo sam pročitala fenomenalnu „Senku vetra“, gde me je raznežio lik mladog Danijela i oduševio njegov sjajni drug Fermin. Onda sam pronašla „Igru Anđela“, čiji me je kraj malo razočarao jer sam očekivala mnogo bolji rasplet. Ipak, knjiga u kojoj je glavni lik PISAC mora da vam se svidi. Kako bih da zalutam u neku od starih knjižara koje se tamo pominju…
Konačno, knjiga „Marina“ zaokružila je utisak. Nadam da će biti još tavkih romana. NEOPHODNI SU.

Konačno – dobra knjiga

Upravo pročitah knjigu „Francusko zaveštanje“, koja me je u ovim tmurnim hladnim danima ispunila toplinom i obojila mi pospana kišna i vetrovita popodneva.

Čini mi se da je sa knjigama situacija slična kao sa ljubavima – kad nema – ništa nema, a kad te krene… Ne možeš da isplivaš 🙂

Ovih dana sam  se dokopala neke četiri knjge koje sam duže vreme tražila i bilo mi je malo teško da uskladim čitanje, jer imala sam kraći rok kada moram da ih vratim. To malo ograničava uživanje u čitanju, jer kada moraš da se ubrzavaš čitajući, nije baš pravi doživljaj. Posebno jer su ovo knjige u kojima se uživa. Rečenice koje se ponovo čitaju više puta, čija zvučnost u ušima svaki put dobija novu dimenziju, slike se šire i razlivaju…

Ako vas zanima, knjgu je pisao Andrej Makin, a radi se o ruskom dečaku koji raste uz žive priče svoje bake Šarlote, uživljavajući se u njena sećanja na Francusku. Odrastajući, biramo ljude koji će nas usmeravati, ljude čiji će senzbilitet odgovarati našoj duši, koji će nam dati materijal za snove o životu i predstave o nama samima.

U početku knjga mi je delovala malo konfuzno, jer nisam mogla da se naviknem na segmente sećanja stare francuskinje, isprepletane sa vremenom koje dečak pamti. Međutim, čim sam osetila miris ruskog čaja, zlaćane boje ruske stepe,  zvuke prolećne kiše, vetar koji okreće stranice Bodlerovih knjiga na seoskoj terasi, jato selica na oblačnom nebu, pijane komšije i babuške na klupici… Srce mi se otopilo 🙂

Pročitajte.

A ja… još sam u fazi čitanja ostalih knjiga, možda sam pomalo „izgubljena u prevodu“. Još mi melodija francuskih reči  odzvanja u glavi i zasenjuje ostale doživljaje.

Sajam knjiga

Gužva, šarenilo i miris knjiga… Dok ulazim u halu, grozničavo isčekujući, unapred sam opijena šarenim naslovima. Tražim po džepovima spisak koji sam danima pravila vrebajući internet knjižare, ali zaboravljam šta sam htela čim naidjem na prve štandove. I posle sa kesama, telefonom, novčanikom, manitlom i ko zna čim u rukama ne znam ni gde sam ja, a ne gde mi je spisak…

Vratila sam se ruku otegnutih do poda od vučenja kesa i kesica, ali sa osmehom trijumfa na licu! Opet nisam pronašla ni kupila gotovo ništa od onoga što sam planirala, ali sam naletela na mnogo zanimljivih knjižica koje su me obradovale. Moraću da nabavim novu policu za knjige.

Ovoga puta kupila sam više klasičnih knjiga koje nisam imala, a bile su zaista povoljnih cena. Našla sam Selimovićev roman „Tišine“, zbirku pesama Vaska Pope i Tagorea, Pasternakov „Doktor Živago“, opet nešto od Vladete Jerotića, „Dnevnik druge zime“, neke knjige koje sam planirala da poklonim… itd.  Biće štiva za čitanje, pa  i za skladištenje. Opet sam istresla novčanik do poslednje pare, čak sam i za kusur uzela neke knjižice od 100 dinara :).  Na samom izlazu naišla sam na Bodlerovo „Cveće zla“ u crnom povezu, koje sam ranije tražila da kupim, ali nažalost… drugi put.

Čini mi se da je ove godine bilo znatno više štandova, nego što to inače biva, jer nisam uspela sve da obiđem. A gužva je nenormalna, iako sam otišla baš kasno, oko šest popodne.

Biće ovo duga, ušuškana zima, a ja je spremno očekujem!

Devojka sa pomoranžama

„ … Ne mozes da mi kazes da priroda nije cudo! Nemoj mi reci da svet nije bajka. Onaj ko to nije uvideo, mozda nece ni shvatiti pre nego sto bajka vec bude pri kraju. Naime,tada dobijamo jos jednom, priliku da skinemo povez sa ociju, da protrljamo oci od iznenadjenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada oprastamo i napusatmo ga. Niko se ne oprasta, guseci se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodicnog sistema elemenata. Oprastamo se od sveta, od zivota, od bajke. A oprastamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi. “

Ovo je odlomak iz knjige  „Devojka sa pomorandžama“. Kada dečak pročita pismo koje mu otac piše na samrti, ostaju neke poruke nad kojima se možeš samo zamisliti…

Da je život BAJKA

Šta mislite – da li je život zaista BAJKA?  Meni jeste, jer ga stalno posipam čarobnim prahom mašte… Ne želim da ga ogolim banalnostima koji su svuda oko nas…  ne priznajem važnost svim glupostima koje uporno nastoje da dominiraju… Imam svoj  svet… možda daleko od stvarnosti… ali blizu mene… onakve kakva želim da budem i kakva sam u suštini…

Priznajem – nekad me preplave loše stvari,  povredi me bahatost, zloba, mržnja nekih ljudi… ljudi koji prodaju dušu, koji su slepi i gluvi da bi razumeli prave vrednosti…Ipak… život jeste BAJKA… probajte da zanemarite sve gluposti koje se dešavaju, loše ljude i loše događaje… Skupite u šaku zrnca emocija koje vam dotiče dušu… Pomislite zašto je lepo živeti… Šta nam to ostaje od svega što smo proživeli… kao trag našeg postojanja u srcima drugih ljudi. I ? Uživajmo u svojoj bajci dok još možemo, jer sve nas čeka isti kraj.

Mi smo SREĆNICI jer smo rođenjem dobili to čudo- život!

Da, mi smo „dobitnici na lutriji“ što smo uopšte rođeni, jer toliko je detalja trebalo da se poklopi da bi došlo do stvaranja našeg života! I sve se to i uklopilo!

Kako su se upoznali vaši roditelji?

Moji su se upoznali u diskoteci ! Tata je bio prevejani mačor, od dvadeset i osam godina, a mama mlada devojčica, mamina princeza, od 18 godina…  I zamolio je za ples…  I tako je sve počelo…  Stvarno je trebalo mnogo toga da se poklopi da bi se rodila jedna obična breskvica… Mislite li da sam imala sreće?

Nikad ne odustaj od traganja za pravom LJUBAVI

Po svaku cenu treba tragati za pravom ljubavi… Ovo se baš i ne slaže sa mojim razmišljanima. Ja više verujem u to da prava ljubav pronalazi nas. Da je samo treba osetiti i prepoznati. I takvoj ljubavi ne možeš se oteti… Inače, džaba je gledati po ulici, i tražiti ..Mislim da se jednostavno poklope zvezde … I nema tu puno filozofije… Znam mnoge ljude koji beže od vezivanja,  žive u nekom haosu pomešanih emocija… Znam mnoge koji jure za ljubavlju, i zaleću se na svaku vetrenjaču… Mislim da ljubav ne možeš uloviti mrežicom za leptire… Treba samo otvoriti sve prozore…  I to je dovoljno…

Ili nisam u pravu? Šta vi mislite?