I ja sam tu…

Kako su protekli svi ovi dani i meseci?
Kao da je neko ugasio svetlo i navio me na preživljavanje.
I evo, proleće diše punim plućima i ja polako otvaram oči.
Možda i ova godina konačno počne…
A gde ste vi?

Boje za život…

„Taj dan je, mirne duše, mogao biti utorak. Bio je sasvim bezvezan, bez šarma, bez stila, bez ikakvog identiteta…
Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio. Oni su kao slike u dečijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš, i ja sam, kao i svi, preskočio mnogo stranica tragajući za slikama koje ću lakše obojiti.
Ni to popodne, naznačeno tek tananim jesenjim linijama, nije mi odgovaralo. Bilo je potrebno puno pastelnih nijansi da bi ponuđeni kišoviti pejzaž počeo da liči na nešto, a odavno nisam pri šarenim bojama. Potrošio sam ih kao pravi naivac, nepromišljeno ih razmazujući po svojim davnim radovima…“

Đorđe Balašević „Tri posleratna druga“

Ne znam kako vam se čini, ali meni ovo vreme mnoooogo liči na proleće! Sunce stidljivo proviruje kroz moje prozore i rađa dugu u sanjivim očima. Više ne moram da preskačem dane, da mrljam boje na dlanovima.  Zimu ne volim zbog sivila i mnogo se mučim žudeći za bojama.  Ali, sunce ih donosi tako lako,  bude se u tišini kao šareni leptiri. Kao  čipkani snovi u meni trepere njihova krila.

Čime vi bojite ove zimske dane, da li ste pustili u sobu sunce?

Moje boje…

„Kad zadnju brazdu zaorem, po tragu senke rodine…
Procvaće zimske ružice… Po prvi put te godine…
Naić’e studen atarom… Kao regiment oklopni…
I biću samo mirna vlat, kad okopni…“

Ovih dana i misli mi se usporavaju… Počinje ono jesenje ćutanje, kada do mene ne dopire mnogo toga. Uzalud me saleću  prestrašeni i kukaju zbog ratova, političara, vanzemaljaca, cena, kriza i ostalih Baba Roga.

“ Ništa me pomera… i ne dotiče… „

Možda samo šuštanje lišća pod nogama,  neki skup krila koja na trenutak prošaraju nebo. Zimske ruže koje su se ovih dana stidljivo pojavile…

U meni treperi još jedna zima, slutim već hladnoću njenih obraza…  I dok ljudi spremaju zimnice, ja  pletem prekrivač od starih snova…  Isti se konci i dalje mrse, ali neke boje još dominiraju…

Buđenje

Kapi sunca
kao zlatne ribice
praćkaju mi se u oku
U ritmu njihovog plesa
svetlost u meni igra.
I duboko u grudima
osećam
nešto  klija
kao da se ponovo rađa
srce…

 

Pred prolećni pozdrav :)

Ove lepotica ušetala je juče u moju sobu i ulepšale mi prozor. Ima li ikoga ko ne voli jagorčevinu? Želeći da i vaši „prozori“ na trenutak procvetaju, šaljem vam divni pred prolećni pozdrav.

Raspremanje duše

U danima

Kad kazaljke uspore svoj hod

I oblaci se spuste do očiju

A sive magle pletu u nama niti nostalgije…

Utišam misli i mazim tišinu.

Hvatam poslednje odjeke muzike

Proteranih uličnih svirača.

Opipavam prstima ivice sećanja

I mahovine po prozorima…

Iz nekih mračnih kovčega

Skladištenih u dubokoj tami

Puštam ustajale snove.

Neka lete.

Ostavljajući paperje uspomena

Za debele zimske jastuke…

I dok spokojni koraci

Obilaze prostranstva duše

Otvaram okna zatvorena

Da poslednji sunčevi zraci

Osuše boje života

i plešući u meni

probude zaspali mir.

Snovi, gombice i neki tamo…

 

 

Kroz gužvu žurim

Dok mi miriše

Jedan osmejak na reveru.

Ljudi se čude

Pogledom love

Šarene gombice na puloveru…

I dok se sumorna lica mršte

Gunđaju, zvocaju i uzdišu

Prskaju snovi pod čizmicama

možda ja negde sanjam kišu…

Savršen jesenji dan…

Sumorni hladni dani sporo se kotrljaju.

Ušuškana u šarene snove bežim od dosadnih vetrova…

Tek ponekad blještavi sjaj karmina zablista  u osmehu,

i zvuk poljupca probudi zaspalu jesen…

Miholjsko leto :)

Trenutak

Klize ovi dani  kao pesak kroz otvorene dlanove.

Dok se okreneš potrošiš pola kofe 🙂

Trudim se da u toj zbrci ukradem neki trenutak za sebe, ali moram se požaliti da ih nema puno…

Sve su ređe školjkice koje zablistaju u pesku… Koje se zaglave pod prstima i svetlucaju na dlanu…

I malo je osmeha u toj kantici uspomena, prospu se i potonu kad su najpotrebniji…

Predugo zapljuskuju loše vesti… na sve strane sivilo i mrak…

Fali mi razigrani vetrić … da poljulja grane…

i neki šareni balon da proleti nebom…

Fali mi pusta široka plaža u kojoj bi se sakrila od svih…

I neki sat koji sporije kuca

…koji se može utišati

da čujem smeh talasa  i šaptaje noći…