Svet mrvi još jedno postojanje
u ovom sazvežđu nebrojenom.
Koraci zaglušuju treptaje zvezda
disanje magli postojanje.
A misli neke opet se lome
u prostorima nepoznatim
tražeći svoju veliku reku
da se u njenom huku utope.
Art of Fabio Napoleoni
Tupim makazama okolnosti
sečem zamršene konce,
tkaninu ispranu od dana
uzalud probuđenih.
Dronjcima ugrabljenih uspomena
iz besnih čeljusti zverskih
pokrivam golotinju srca.
Umornim pogledima zatrpani
dani sablasno potanjaju.
U nadi da će bar mesečini
u izmaglici nesanice
tkanina stara zaličiti
na onaj sjajni čarobni plašt
koji se Život nekada zvao.
Kako se uklapate u kalup koji vam je život izlio?
Eto, ja pomalo curim, a nekad se baš razlijem… Ni sama ne znam kako se sakupim, možda menjam oblike i boje.
Sanjam da ću se uklopiti u tok priče, da ću razumeti znakove. Možda ću jednom u tom bunilu čuti otkucaje svemira i zakoračiti u njihovom ritmu, pustiti život da me oblikuje.
Još uvek sam žilavo testo, ko ukleto drvo što štrči u vremenu.
Danas sam neočekivano bila svedok jednog vrlo neprijatnog događaja. Radi se o udaranju deteta u svrhu vaspitanja na javnom mestu.
Toliko me je to iznerviralo, povredilo i šokiralo, da je ceo današnji dan uprljan nekom gorčinom.
Možda ja nemam pojma o vaspitanju i nisam kompetentna da sudim nekome, ali…
Udariti slabijeg od sebe, iz bilo kog razloga… Nije humano i nije ljudski.
Pa makar bilo iz dobre namere. Dete moraš poštovati, da bi ono poštovalo tebe.
Ljubav se ljubavlju kupuje, a nasilje nasilje rađa.
Ima tih dana kada me hvata nostalgija… Kada pogled pluta po stvarnosti i nestaje negde u međuprostoru.
Tada obično zanemarim obaveze, ne slušam sagovornike i trudim se da pobegnem svima. Učaurim se u svojoj tišini i uživam. Ako mi ne uspe, otvorim neki prozor sa ovakvom pesmom… Ili u telefonu tražim ovakvu muziku… I mesečina mora da se pojavi… Makar u snovima 🙂
Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesecinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iscezava,
Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isceznemo i mi, obadvoje…
Nekad bih samo da šetam po kiši… Da brojim korake i ćutim. Sama.
Nisu nam trebali pričati bajke o raju, sada od života očekujemo previše…
Nije mi se desilo ništa loše, ali sam čula neke loše vesti. Koje se dešavaju drugima.
Život nema opravdanja. Eto, tek tako te razbije…
Spustim glavu i krenem…Ogrnem se mrakom…
Kao da pada kiša, iako pljušti tuga…
malabreskva
komentari