U ovim danima svođenja bilansa, merenja srećnih i nesrećnih dana,
brojanja želja koje su još na spisku Deda Mraza…
Zažmurite na trenutak, osetite magičnu toplinu ljubavi i iskričavu čaroliju praznične radosti.
Varnice sreće pale se oko nas!
Zato zaboravimo sve što je bilo, slavimo život koji teče
i nove snove koje nam nosi.Srećni vam praznici dragi moji
moje su želje uvek sa vama.
“ …Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo, sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidiš, to uteši me.
Ne zavisi od mene.
Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže, pa da me to potrese.
Ne, ne od mene.
Dosta će biti ako, jedne zime
, iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me…“
Čitam neku biografiju o Crnjanskom. Moj zemljak, prepoznajem te njegove bagremove i ratove i lutanja. Cvili u srcu svakog od nas neka zaboravljena golgota. Beskrajni životni krug u kome čežnja za zvezdama nikad ne jenjava. Kao ni želja za rumenim trešnjama zavičajnim. Zvezde su uvek tamo gde ih i ne tražimo. Spavaju.
Evo još jedne knjige koja me je rasplakala.
Nisam znala da je Pavle bio tako duhovit i vedar čovek, nisam znala mnoge pojedinosti koje je otkrila njegova unuka. Ove knjige setim se uvek kada uzimam poslednji zalogaj hleba za ručkom, jer On je uvek hlebom čistio tanjir…Preporučujem svakome ko pamti i čuva u srcu one stare porodične vrednosti i ceni vrline koje su već skoro zaboravljene. Saznaćete zašto je voleo Igoa, koje je priče prepričavao i kako je molitvom pomagao porodicu. Mala uspomena na velikog čoveka koga ne smemo zaboraviti.
Ko vam je pričao priče pre spavanja? Da li ih se sećate?
Pokušavam ponekad da se setim priča koje su mi pričali dok sam bila dete i samo neke reči još lebde u sećanju.
Devojčica, car daleke zemlje, medvedić…
Ali ostao je onaj osećaj blaženstva tokom slušanja i bliskost u tonu kojim se priča koji mi uvek zagreju srce.
Ponekad, kad sam umorna od sveta, u čitanju pronalazim taj spokoj i sreću.
I opet putujem u daleki čarobni svet.
Gde svi imamo nekoga ko nas voli
i ko nam čita pred spavanje.
Nedavno sam bila u poseti staroj prijateljici. Pečene bundeve, kruške u žitu, čaj od šipka…
Baš me je zadivila jednostavnost tog života, opuštenost, logičnost. Radiš i odmaraš, igraš se s decom… Tako obično i čarobno.
Baš je bilo je baš kao u pesmi:
„Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto,
vidi nebo i zemlju, ma ima pravo.
Ja sam prokleti pesnik koji stoji na kiši,
koji laže i voli…“
Onda se zagledam u svoje dane, koji su protkani nekakvim tudjim mislima, što se upliću u mene i rastu, mrse se i kidaju i rađaju svakoga dana neku novu sliku sveta. Stalno nešto tražim i proučavam, toliko daleko od svakodnevnice da često ne znam u kom sam vremenu…
Teško je složiti život iz toliko delića, kad stalno menjaš glavne motive na slici. Neki od nas su i sebi komplikovani da bi se sastavili u jednom životu. Eto… Slušam zen muziku, gledam filmove o masovnim zaverama i genijalnim idejama, usporavam, ubrzavam, presipam iz šupljeg u prazno i divim se bojama oktobra.
Hodajući pod ruku sa ovom Jeseni maštam o tome da moje sirote rasute misli jednom pronađu svoje mesto. I nestanu u ritmu koraka.
“ … Jednoga dana dok smo On i ja hodali sami po polju, obojica ogladnesmo.
Stigosmo do jedne divlje jabuke. Na grani su visile samo dve jabuke.
On obujmi stablo drveta rukom svojom i protrese ga, te dve jabuke padoše na zemlju.
Podigao ih je obe i jednu dao meni. Onako gladan, pojedoh jabuku na brzinu.
Tada pogledah Njega i videh da još drži onu drugu jabuku u ruci. I dade mi je rekavši:
„Pojedi i ovu“ I ja uzeh jabuku i pojedoh je u bestidnoj gladi svojoj. I dok smo hodali dalje pogledah ga u lice.
Ali kako da vam kažem šta sam video?
Noć u kojoj sveće gore širom vaseljene. San, nama nedostižan.
Podne u kome su svi pastiri spokojni i srećni što im ovce pasu. Veče i mir i povratak kući.
A onda počinak i san. Sve to videh na licu njegovom.
Dao mi je obe jaubke, a znao sam da je i on bio gladan baš kao i ja.
Ali sada znam da ga je DAVANJE ispunilo. On sam jeo je drugo voće, sa drveta drugog.
Pričao bih vam još o njemu, ali kako ću?
Kada ljubav postane neizmerna, ona zanemi.
A kada je sećanje preopterećeno, ono ište dubinu ćutnje…“
slika: Tree of Hope – K. Koppdelaney
Ne bacaj kamenje u moje jezero!
Hoću bistru sliku ovog kasnog leta,
Mali kolaž sunca u tegli za snove…
Ne besni, nećeš mi zamutiti dubine.
Uspavani život negde na dnu ćuti.
Zatrpan ovim iskrzanim danima
kao suvim lišćem ružnih uspomena.
Tupim makazama okolnosti
sečem zamršene konce,
tkaninu ispranu od dana
uzalud probuđenih.
Dronjcima ugrabljenih uspomena
iz besnih čeljusti zverskih
pokrivam golotinju srca.
Umornim pogledima zatrpani
dani sablasno potanjaju.
U nadi da će bar mesečini
u izmaglici nesanice
tkanina stara zaličiti
na onaj sjajni čarobni plašt
koji se Život nekada zvao.
malabreskva
Malabreskva's Blog 
komentari