„Ti si tu negde, moja generacija, sećaš li se ti špagerica?“ – pita me danas frizerka.
„Kako se ne sećam, imala sam jedne plave, za svaki dan i jedne bele što se brzo prljaju, za specijalne prilike“ – pričam kroz osmeh, dok se po glavi motaju slike nekih davnih vremena.
„Vidiš ja ćerci ne mogu da objasnim kako je to izgledalo…“ – kroz uzdah će ona.
„Ma znam…“
”A sećaš se onih ogromnih crnih torbi Sebastijan?”
“Onih ko poštarske? Ma sećam se, vukljali smo ih dok nam ramena ne otpdanu”
I posle kažete da se kod frizera dosadjujete. Mene je moja frizerka za tren vratila u detinjstvo. Obojila mi dan. Odmah su mi se vratile šolje I čaše pune „Cipiripi“ krema, kad mama pravi palačinke. Pa oni mali indijanci I kaubojci kojima smo pravili utvrdjenja u pesku. Pa Sara Kej u školskoj torbi. Čokoladice životinjsko carstvo… Pa kad smo se tapkali sa sličicama fudbalera. Šareni koferčić koji sam nosila u zabavište.Moja prva barbika, dugo je bila I jedina…
Dobijali smo poklone uglavnom za rodjendan I novu godinu. I ponekad vanredno, ako baš zaslužimo. Bilo je to neko mirnije, ipak bezbrižnije vreme. Današnja deca imaju mnogo više, dobijaju uvek šta žele, često po prodavnicama čujem vrisku I plač kada im roditelji nešto ne kupe. A pitam se da li će se oni sećati svake svoje igračke…
Malabreskva's Blog 
Nekad behu spomenari, sada je to facebook,
nekad barbike behu male plastične lutkice sada barbike sede u školskoj klupi,
nekad behu igračke a sada su to 3D igrice,
nekad behu simpatije i naivni poljupci sada se odmah prelazi na sex…
neću više da pišem, nema smisla da kvarim ovako lep post svojim komentarima 😉
u bre reminder ti ode daleko sa ovih seksom.
ovde koliko sam razumeo rec je o desetogodisnjacima.
Zar se i oni seksaju 😯
Reminder je u toku, deca mu prenose informacije 🙂
Baš tako, nekad sve beše drugačije, a šta je bilo bolje, videćemo tek kad odrastu sadašnji klinci, pa dodju „neki novi klinci“
Ti sve u fazonu Balaševića 😉 Izbegavam tu pesmu. Ubacuje me u frku. A mnogo je jaka.
Joj i ja tu pesmu obožavam, baš bi išla uz ovaj post, nisam se setila da je postavim 🙂
Možeš i sad da je ubaciš 😉 Ja stalno dopunjavam svoje postove. Te ispravim neko slovce. Te ubacim neki link i slično 😉
Samo da odlučim koju sličicu Sare Kej da žrtvujem. Srce mi se cepa 🙂
Što si ubacila ovu pesmu ? Morao sam da je odslušam i opet se ubacih u frku. Pesma o prolaznosti života. Kad je slušam skontam kako brzo starim. Idem da spavam ako mogu . 😉
Džaba okrećeš glavu, kad mora da prodje. U prolaznosti je i čar, da je večno na istom možda bi bilo dosadno…
Neće. Moji su zaboravili da sam im juče kupila termos boce (sa kosturima) za školu…danas mi jedan kaže: znaš mama kako sam bio žedan a trafika bila zatvorena, nisam mogao da kupim vodu? Prekosutra idemo da biraju pernice….oduševljenje će trajati pola sata. 😕 …..zaključak: sve imaju, besni su 😦
Zihernadla, u pravu si, imaju i više nego što treba. Mi smo jednu pernicu nosili godinama, na kraju je išaramo potpisima… Ali takvo je vreme, sada samo štancuju stvari i nisi u fazonu ako izadje novi crtani lik a ti imaš prenicu sa prošlogodišnjim 🙂
Tačno je da danas deca, odnosno većina dece, ima sve čak i previše i uvek sve sto požele. Nema više radovanja i iščekivanja dana kada će dobiti davno obećanu igračku: dok mama ili tata dobiju platu, ili dok otplate ovo ili ono! Tako je živela moja generacija. Ja, pošto sam bila starija, dobijala sam nove cipele, a sestra je dobijala nove pertle. Od igračaka smo imale vrlo malo i bile srećne kada nešto dobijemo! Sećam se i špagerica i mokasina „francuski model“ u raznim bojama! Eh, nekada je sve imalo neki „smek“ ! 🙂
😯 danas pertle vise izdrze nego patike heheheh
Dudo, kako smo bili šik u moakasinama i špagericama, bilo je tu nekog šmeka!
ja se sacam moje igracke, bila je jedna jedina (minijaturni policijski helihoptercic) dok je moj brat imao punu sobu igracaka – avion sa rasponom krila od 2,4 metra, a ja bedni helihoptercic 😀 – nepravda
Pazi postoje prednosti i nedostaci svakog doba odrastanja – drugo je to sto je ovo zemlja dembelija, pa roditelji umesto da deci daju koriscenje racunara u edukativne svrhe – ima dosta igara mozgalica koje razvijaju njihove sive celije – ali ipak modernim roditeljima je danas lakse dete ucutkati u sobi uz 5-to casovno igranje igrica sa nasiljem, jer ce na taj nacin moci da se oni odmore od napornog dana.
Ne mozemo gledati kako je bilo pre, a kako je sada – potrebno je gledati gde smo mi i kao roditelji i kao deca 😉
Dobro Ivane, možemo malo da uzdišemo za starim dobrim vremenima? U našem sećanju još su bolja! 🙂
Ja samo da se prijavim: za kraj sedamdesetih, za spagerice, sebastijan torbu, sareni kofercic za obdaniste, saru kej, prvu i jedinu barbiku, pa onda neku lutku sto place koju imam i danas…ih… Moja cerka ih ima pet i dvadeset puta u satu kaze: dosadno mi je. Ali! 💡 Verujem da su i nasi roditelji mislili da smo mi besni i razmazeni. Svako vreme ima svoje breme ili nesto slicno pametno 😎
Da! Zaboravila sam lutku što plače kad izvadiš cuclu! I ćelave bebe sa krpenim telom!!! Bravo magi!
I spagerica, i Sebastian torbi, i jos kojecega, ali vec sam pisala o tome, ne bih da se ponavljam… samo znam kako je sladak osecaj kad sa nekim podelis takvo, gotovo iscilelo secanje, na nesto sto je jednostavno bilo tu, i uzimali smo ga zdravo za gotovo….
Da, lepo je setiti se zaboravljenog 🙂
Spagerice, sangajke, Sebastijan torbe, mini val, naramenice, samanta17…pisala sam vec o tome…Boze kako….a da pumparice farmerke……:D
Ili sam ja starija pa ovo bese pre 🙄
Svakako je lepo, a ovi novi klinci….sta ce, to im je sto im je..
Sećam se samante 17, ali te pumparice ne mogu da zamislim, mada sam čula da ih svi pominju… 🙂
Evo, ponovo, pumparica, videste li ih po ulicama? Ja sam prve farmerice dobila iz nekog američkog paketa, jer je moj deda bio predsedik u crvenom krstu, pa je roba stizala iz Amerike, kod nas kući! Onda smo mi rondali po stvarima i ja ubodeh farme sa zakrpom iznad zadnjeg dzepa. Bile su ravne, onako malo ispod struka, blago na kolenima. Išla sam tada, ako se ne varam u sedmi razred, znači bila je 1967./68. godina. Bilo je tu i somotskih „spic“ čizama, kaputa od čoje sa ranglan rukavima i strikanom kragnom i manžetnama! Uh, ala sam bila važna u „novim“ stvarima a nismo smeli da provalimo odakle nam, nego smo govorili „poslala nam tetka iz Amerike“ ili „uh, pa kako to nisi videla, pa nosila sam već…“ ! Bilo je super tada! A i špagerice sam nosila i imala u više boja! A Saru Kej su moja deca obožavala! Lepo je setiti se svega toga! 🙂
Dudo, bila si glavna faca u ulici, priznaj 🙂
Sta je ili ko je samanta 17? Jel’ da pocrvenim?
Magi to je kozmetička marka koja je tad bila popularna, znam da su imali ekstra ruževe (krala sam od mame) a čini mi se da je bilo i parfema sa nekom nacrtanom devojkom 🙂
Breskvice slazem se sa tobom da i pored sveg zhala za onim divnim danima detinjstva,ne mozemo dozvoliti sebi da previse zalimo…Svaki dan je nas,svako vreme je nabolje)))
Naravno. Uhvati dan!
Moj prvi blog se zvao sarahkay…obozavala sam te slicice, a i danas…cini mi se kao da smo tu generacija, sve sto si napisala je bilo i deo mog detinjstva…
neko proslo lepo vreme i neki sada odrasli klinci… 😀
Po svemu sudeći jesmo. Ja sam 79, verovatno si ti tu negde 🙂
Ne sećam se da sam bila glavna faca, ali mi je sestra od tetke pričala nedavno da je užasno želela da ih pozajmi od mene, ali nije smela jer se bojala da ću je kaširati. Ja se toga ne sećam, ali, naravno, nisam je odbila, pa je ona bila faca na ekskurziji u farmama! 🙂
Dudo, to su lepe uspomene. A ti sa toliko sestara… Blago vama čak ste i odeću mogle da menjate. Ja nemam sestru i baš žalim zbog tog.
Ne dozvoljavam da pobesne…nisam stroga i ne zanemarujem njihove želje, ali želim da ih naučim da se igraju sa onim što trenutno vide, nađu na licu mesta, da izmisle i smisle, da se igraju i sa onim čega nema.
Naša omiljena igra je na terasi bez i jedne jedine igračke. Sednemo dole i izmišljamo. „Marko hoćeš da ti dam helikopter.“…“Da.“…“Izvoli.“…i pružim mu ruku kao da mu nešto dajem. Kaže „hvava“, svojom ručicom uzme nepostojeći helikopter i onda ga da Ani „izvovi“, „hvava“, Ana ga uzme da ga Jovani „zvovi“, „hvala“, a onda ga Jovana provoza. Helikopter sleti, ukrcaju se ljudi, pa leti dalje do mene, pa do Marka i tako redom…
Ponekad pijemo kaficu, uživamo u branju cveća, igramo se sa kockama, kocke padaju, mi se smejemo, čude se deca, ali nauče da se igraju i sa ne postojećim igračkama i ako ih u sobi čeka gomila pravih igračaka.
Ne znam meni je važna ova naša igra, a oni je jako vole. 😀
Drago mi je da ih učiš pravim vrednostima, važan je duh igre a ne što više igračaka, koje posle bacaju. Divno je čuti da ima još roditelja koji se posvećuju deci, igraju se sa njima. Sve više je onih koji nemaju vremena.
sjećam se svega, samantu 11 sam posuđivala od mame, a skoro sam našla jedne špagerice slične onim od ranije 🙂
Neki novi klinci…
I krali smo trešnje iz komšijskih avlija, zelene jabuke- nedozrele..
rastuži me ta pjesma.. kao da su mi bagerom zatrpali sve iz djetinjstva, ništa više nema, uništeno, spaljeno, srušeno… tuđe.
Slomili mi bagrem..
Dotuče me s pjesmom bona..:)
Pesma je mnogo jaka Doli, ja je baš volim. Mene pogadja onaj deo o dedi koji je zasadio orah, a baka čuva sliku našeg sveca…
🙂 ja skupljam sličice životinjskog carstva na fejsu 🙂 makar tamo…A i ja sam vukla neki koferčić, pa još koka-kola, pri tome mislila da sam glavna faca…Bilo je lepo. Svako detinjstvo nosi svoju draž. Verovatno današnji klinci ne razumeju šta je to bilo toliko lepo nekada da se stalno priča kako je tada tako bilo…
P.S: moj je frizer malo homo (malo više – nisam od onih koji to osudjuju) i radi sa svojim partnerom. To u samom startu čini zanimljiv odlazak kod frizera, strašno je simpatičan kada počne da razmenjuje recepte i priča o spremanju 🙂 Uvek se dobro nasmejemo…
Uvek se setim nečeg novog, nisam pomenula štrumfove 🙂
Kokice, i tebi je kod frizera zanimljivo, mogla bi napisati neki post o tome!
Hoću breskvice, čim se nameračim. Da mi vidi kosu, bojim se…ne bi ni priznao da se kod njega šišam 😦
Hvala sto si mi ulepsala dan ovim postom 🙂
Setih se sa uzivanjem i spagerica i Sebastijan torbi…i cokoladica zivotinjsko carstvo i softy zvaka…
Pa kako smo na velikom odmoru igrali trule kobile i zuce…jaooooj…A kada mi moja deca kazu da se „smaraju“ dodje mi da iskocim iz koze.
Mada se oduseve kada svi zajedno sednemo da igramo zanimljive geografije,kaladonta,vesala ili ne ljuti se covece 😀
Danijela, dobro došla i drago mi je da se i ti sećaš naših divnih igara. Definitivno je najpopularnija bila „zanimljiva geografija“ bila, a da ne pominjem „ne ljuti se čoveče“