Nešto o Betovenu

Nemački radio „Dojče vele“ objavio je tvrdnju istraživača Klausa Martina Kopica da je čuvena Betovenova melodija ”Za Elizu” zapravo posvećena mladoj pijanistkinji i pevačici Elizabeti Rekel, a ne kako se smatralo ranije, njegovoj verenici Terezi.

Elizabet je bila mlađa sestra Jozefa Rekela koji je pod Betovenovom dirigentskom palicom pevao u Fideliju.

Prijateljstvo Betovena I Elize trajalo je, kažu, do kraja života. Po rečima Kopitza, Eliza je bila jedna od posljednjih koja je Beethovena posetila na samrti. Tada je „ odrezala jednu kovrču velikog kompozitora, dok joj je on poklonio svoje pero za pisanje“.

Još jedna priča, vezana za Betovena, me je fascinirala.

Rano je počeo da gubi sluh,  pa je pao u duboku depresiju, pomišljajući  I na samoubistvo. Tada  je upoznao slepu devojku, koja mu se požalila da nikada nije videla mesečinu. To je velikom kompozitoru ulilo volju za životom, jer on je ipak mogao da vidi, da piše note I stvara. Napisao je “Mesečevu sonatu”, želeći da slepoj devojci dočara lepotu noći obasjane mesečinom.

Fenjer

Kada je neki slepac odlazio od svog prijatelja, ovaj mu stavi u ruku fenjer da ga ponese sa sobom.
„Ne treba mi fenjer. Meni je svejedno je li mrak ili svetlo“ – rece sliepac.
„Znam, ali ne budes li imao svetlo uza se, neko bi u mraku slucajno mogao naleteti na tebe.“ I slepac se uputi s fenjerom.
Malo kasnije neki se prolaznik sudari s njim.
„Zar ne vidis da nosim svetlo pred sobom!?“ – povice slepac.
„Hej, covece! Tvoje se svetlo ugasilo…“

Preuzimanjem tudjih ideja za svoje prosvetljenje postajemo poput slepca koji nosi fenjer – svetlo se putem moze ugasiti, ali mi to necemo znati.

(Zen prica)

Заштићено: Uvek isto

Овај садржај је заштићен лозинком. Да бисте га видели, молимо вас да унесете своју лозинку испод:

Лозинка:

Zašto sam Mala Breskva

Verovatno ste već zaključili da obožavam Djordja Balaševića. Njegove knjige su mi omiljene. Za one koji nisu čitali – Mala Breskva  je glavni ženski lik u knjizi „Jedan od onih života“ . Biću srećna ako bar nekog navedem da pročita. Neki citati:

U duboki i zagonetni bunar njenog pogleda ubacio sam šapat jednog malog poljupca, kao
sjajni srebrni novčić, ali on je zalutao negde na dugom putu do dna…
Sreća da ništa nisam poželeo…
Ustajući, naneo sam joj prstom dodir na obraz, pažljivo i nežno, kao prozirnu nijansu
svetloljubičaste na tek započeti portret Čežnje…
– Idem sad… Nedostajaćeš mi, Ti Mala Breskvo…

„Samo još jedna od onih noći kad ti baš ne ide…
I to se mora negde ispucati…
Preslušao sam „sekretaricu“, tri zadnje poruke bile su bez reči, no, neke glasove i ne moram
čuti da bi ih prepoznao…
Laku noć, Ti Mala Breskvo, kako si samo mogla da pomisliš da te neću otkriti po načinu na
koji zadržavaš dah?
Mirno spavaj, moja mila, sanjaj da si perce na krilu galeba skitnice kog praskozorje zatiče
nadomak obala Biševa…
Ja sam inače sasvim OK, ako si to htela da saznaš?
Ovih dana mi, doduše, svi govore da im delujem nekako umorno, ali ti znaš da je to kod mene
pobrkano kao instalacije u ruskom soliteru, i da retko pokazujem ono što stvarno osećam, vrag da me
nosi…

Nesretniku se ne može pomoći

Za nekakoga čoveka govorilo se da je nesrećan i da mu se nikako ne može pomoći. Jedan bogat čovek namisli da vidi da li je to istina, pa uzme jednu kesu novaca te metne na brvinu preko kojeg je trebao da pređe onaj nesretnik. Kad nesretnik dođe blizu  brvinu, on rekne u sebi: „Dosta sam puta preko brvna prelazio, hajde sad da probam da li mogu žmureći preko njega preći. I tako zažmurivši pređe preko brvina i prekorači kesu s novcima.

Narodna priča

Заштићено: tebi

Овај садржај је заштићен лозинком. Да бисте га видели, молимо вас да унесете своју лозинку испод:

Лозинка:

Dok je živ…

Zapazila sam ga na Voždovačkom groblju. Sadio je ruže. Simpatični čičica u sedamdeset i nekoj. Na spomeniku prepunom cveća videla sam žensko ime.

Sledeći put je zalivao cveće i tad sam zapazila sliku žene sa velikim buketom ruža.

A onda sam shvatila da je on svakog jutra tu, kad god bih došla, sedeo bi na klupi, donosio vodu, čistio.

Jednom sam prošla, a nije ga bilo. Prišla sam spomeniku i shvatila da je gospodja bila njegova supruga. Umrla pre pet godina. Cveće je bilo sveže zaliveno.

Jutros sam ga ponovo videla i osmelih se da pitam:

–         Vi svaki dan negujete to cveće?

–         Šta ću. Vera je volela cveće, ne mogu da dozvolim da njoj ne bude lepo. Eto, dok sam živ…

Nasmejah se i pomislih : valjda je to ona prava ljubav, koju svi pominju, na delu.

I  pošto mnogo volim cveće, zapitah se da li ću zaslužiti da ga neko zbog mene zaliva. Dok je živ.

Pandorina kutija

Po legendi, Prometej je svome bratu Epimeteju rekao da ne prima nikakve darove od bogova. Ali nesrećni  Epimetej ga nije poslušao, jer čim je video Pandoru koju su mu bogovi poslali, odmah se zaljubio u nju. Bogovi su upozorili Pandori da ne otvara posudu, koju su joj dali kao miraz.
Ali radoznala Pandora  ju je otvorila, pa su  sva  zla izašla na dotada bezbrižno čovječanstvo – kuga, tuga, siromaštvo, zločin, očaj, pohlepa, starost, bolest, ludost, prkos, glad, prijevara… Unutra je ostala samo – nada. Svijet je bio vrlo hladan i turoban, a onda je Pandora opet otvorila kutiju te je nada izletjela van. Tako je čovječanstvo i u zlim vremenima dobilo i malo nade.

U poslednje vreme na fejsbuku je glavna zanimacija otvoriti Pandorinu kutiju…

Sve u nadi da će nešto dobro da ispadne. A nalaze se zanimljive stvari, od Džordža Buša do dvorske lude.  U fejsbuk verziji nema puno zla, ako se ne uzme za zlo gubljenje vremena. Pa, otvorite je, možda ćete kao ja dobiti slatku spasilačku ekipu, sa sve helikopterom koja hrli da vas izvuče iz kuće.

Dan za slikanje bez blica (Balašević)

„Svanuo je, dakle, konačno i jedan dan koji bi se mogao fotografisati bez blica…
Na nebu se ukazalo izlizano mesto kroz koje je sunce viruckalo kao koleno iz ofucanih farmerka, cipele su trčkarale ispred mene kao koker napokon izveden u šetnju, i prolazeći kraj automobila uvređeno sam okrenuo glavu od tog samouverenog posesivca koji me danima odvaja od društva…

Ne, pokretna mišolovko, danas me nećeš uloviti…
Danas ću, bogme, nekoga i sresti…
Možda već iza ugla naletim na jednu buckastu…
Zbunjenu…
Sa dioptrijom…
Na jednu koja klima…
Trepće kao gejša…
Čeka da joj pridržiš kaput…
Da…
Možda mi se već na prvom pešačkom prelazu zacrveni jedna Obična…
Stidljiva…
Krotka…
Jedna sa tašnom punom namirisanih stvarčica…
Koja sve poveruje…
Kao lenger ostaje tamo gde je spustiš…
I koja ne može ni da se preruši u Anamariu…
Nikako…
Ni za najluđi maskenbal…“

Ja tečem i kad stojim…

Razbicu gitaru
crn je mrak ispunjava
odavno se svoje pesme bojim
pomera u meni neke gene Dunava
pa ja tecem i kad stojim (Balašević)