Čekajući pravo leto

Dok se sunce stidljivo skriva, trošim zalihe blistavih trenutaka. Preturam po torbama, neseserima, tražim po fiokama i starim prašnjavim knjigama. Zasija poneka zvezdica u škrinjama uspomena, baš kad zatreba toplota.

Sakupljam preostale balone, zalutale u visokim krošnjama. Njihove vedre boje vraćaju mi zaboravljene osmehe. U tmurnim danima kao što su ovi, kroz njih uvek pronalazim svetlost.  Dragocenim zracima kao vilinskim prahom posipam trepavice… Jedini  preduslov za lepe snove.

Sanjareći o suncu, ponekad se zabavljam čupkanjem cvetova. Onom igricom voli me- ne voli me… Nekako uvek se završi ređanjem latica po noktima… Kao da imam pet godina… Navika… Čudne stvari 🙂

 

 

 

Klopka

Srećem utučene ljude, iz očiju im vrišti beznađe… Pogled mi se na parčiće cepa od te njihove nesreće…

Pitam se kako su dospeli do toga, zašto su izgubili životnu snagu… I gledajući ih izdaleka, shvatam da su predugo zanemarivali sebe… Iz dana u dan udaljavali su se od svojih snova… Primorani da se prilagođavaju životu, savijali su se na razne strane, večno trpeći i ućutkujući svoje srce. Postajali su ljušture bez boja…

I onda su jednog dana shvatili da su u kavezu. Bežali bi ali ne znaju kako. Zato su odustali… Možda ovo nije njihov život, takvog ga nisu hteli…

Kao da žele da ih pogodi grom… Ne kaplju više ni želje, ne gore više snovi… Oči se pune maglom, a srce prekriva paučina.

Tako čekaju da prođe život.

Žao mi tih ljudi.

Šteta.

Koktel od breskvi

Krckam ove prevrele letnje dane kao kockice leda u ustima. Lep je osećaj blaženstva, kada sve stege popucaju… Dosta se mešalo i treslo, vreme je za mir….

Kao mirisi mente dušu mi plave dobre vesti. Ljuljam se na snovima što lenjo plivaju po javi… Znam da znate, ali da potvrdim: nikad ne bacaj čašu dok nije potpuno prazna…

neki novi klinci

„Mala“ rođaka nedavno me je uplašila svojim izgledom. Da li ste čuli za EMO grupe mladih? To su tinejdžeri koji za sebe tvrde da su previše osećajni, romantični, ali  depresivni i pesimisti, neka varijanta pankera. Nose šiške preko lica, tamnu odeću, sa nekim simpatičnim detaljima, jaku šminku, pirsinge…

Ne mogu ni da zamislim kako je roditeljima kojima dete krene tim stazama. Meni je sve to delovalo simpatično, čak sam i izjavila da bih sigurno bila EMO girl da sam rasla u tom vremenu. Međutim, saznala sam da su takvi mladići i devojke skloni samopovređivanju, ponekad čak i samoubistvu… Depresija je moderna bolest čovečanstva, ali nije moguće da je postala moderna kod klinaca…

Psihijatri, psiholozi, nastavnici, rođaci… Ima li nekog ko može da pomogne? Roditelji se plaše, krive društvo, internet, suludo vreme u kome živimo…

Kada sam ja bila klinka, bilo je darkera, pankera, šminkera i štrebera… Međusobno su se mrzeli ili distancirali, ali nekako su svi odrasli i te godine ostavili u lepim sećanjima… Svaka podkultura u sebi nosi nešto lepo, ali i nešto što nam je neprihvatljivo.  Moj jedini savet roditeljima je da pokažu ljubav. Što više pažnje, razumevanja i ljubavi. I deca će vas instiktivno prihvatiti. Nekada je život surova borba, za malo razumevanja i pažnje.

Nadam se da će i novi klinci pronaći neku meru u  svom buntu.  I suočiti se sa životnim burama.

 

 

Plovidba

Život je oduvek nemirno more. Nekad nas zapljusnu loši dani i kao tromu olupinu preplave brige i strahovi. Trudim se da u takvim trenucima i dalje držim visoko uzdignuto jedro. Jer vetrovi su ćudljive ptice. I dolepršaju kad im se najmanje nadaš…

Verujem u dobre vetrove, čak i posle najgorih oluja. Oni znaju da rasteraju oblake i donesu mirise leta. Ispune horizont galebovima i dušu ogrnu osećajem sigurnosti. Kao posle najdražeg zagrljaja… Leprša moja  šarena haljina na pučini ovih dana… Čekajući bolje dane, razbija monotoniju sivih oblaka.

Ko ga ne bi vol*o

 

Savet taksiste

Čitam nedavno jednu od onih knjižica – brošura, sa savetima za put kroz život. Možda ne volite takvu vrstu „popularne psihologije“, ali smatram da je dobro ako bar neki od tih saveta pronađu mesta u mojoj glavi. Ideje za razmišljanje su uvek korisne, u svakom slučaju bolje od čitanja žute štampe 🙂

Zanimljiv mi je bio savet o gajenju dece, možda nekome od vas zatreba 🙂 Prepričaću ga ovde, pošto mi knjiga nije pri ruci.

Kaže pisac da je pročitao mnogo priručnika za roditelje, razgovarao sa pedagozima, psiholozima i ostalim stručnjacima, ali najbolji savet mu je dao jedan taksista.

On ima troje dece i osnovno pravilo vaspitanja mu je : svakom detetu posveti dnevno 10 minuta, to vreme mu bezuslovo pokloni. Možda zvuči malo, ali tih 10 minuta je sasvim dovoljno, ali ne sme se preskakati, niti prekidati ni slučajno telefoniranjem ili drugim obavezama.

Meni je ovo bilo zanimljivo, pa razmislite 🙂