Nedelja smeha 1

Kupila Fata ormar iz delova. Donela kući i sama sastavila. Međutim, čim je prvi tramvaj prošao ulicom, ormar se sav raspao. Nazove Fata fabriku nameštaja  i oni joj obećaju da ce joj poslati novi ormar i da će doći njihov čovjek da ga stručno sastavi. Dođe čovek, sastavi ormar, ali čim je otišao i čim je prvi tramvaj prošao, ormar se opet raspadne. Nazove Fata opet, opet dobije novi ormar, ali ovaj put covek odluči
da ostane da se lično uveri šta se to dešava sa ormarom kad prođe tramvaj. Sastavi on ormar i uđe u njega da proveri je li sve u redu, a u tom trenutku iznenada se vraća Mujo sa službenog puta i zatekne ga u ormaru. Mujo naravno sav preneražen, pogleda u njega, pa u Fatu, pa upita šta ovaj radi u ormaru, na šta će Fata:
“Nećeš vjerovati – čeka tramvaj…“

Čovek ostavio auto na parkingu, a kad se vratio zadnja strana slupana. Pod brisačem nađe poruku: „Slučajno sam se zabio u Vaš auto. Videlo me dosta ljudi.
Misle da Vam ostavljam ime i prezime i druge podatke. E PA NE OSTAVLJAM .“

Mislim da provodiš suviše vremena za kompjuterom. Mrdaš prstima dok govoriš

—————————————————————————-

Pita mali Ciga oca:“Tatko, kako oni ronioci pod vodu dišu?“
Otac: “ Pojma nemam, sine, dišu nekako…“
Opet mali pita: „Tatko, kako oni kosmonauti u oni veliki skafanderi dišu?“
Otac: „Pojma nemam, sine, dišu nekako!“
Mali Ciga:“A tatko, kako oni piloti u brzi supersonični aavioni dišu?“
Otac: „Pojma nemam, sine, dišu nekako!“
Mali: „IZvini tatko što ti postavljam ovoliko pitanja!“
Otac:“ Samo pitaj, sine..i treba da pitaš…da naučiš nešto!“

Dizni u vrtu :)

 

Meni se ovo mnogo dopada, a vama?

Hajde poleti…

Puštam te!

Kad rastvorim dlanove

poleti u oblake…

Zagrliću te pogledom

I blagosiljati…

Prstima brisaću suze

I sa mog lica

bljesnuće zlatni

prah tvojih krila…

Kao hiljadu zvezda

kojima si me okupao…

Staviću  ruke u džepove

I nestati u noći…

Ko zna gde…

O tudje voće…

Jedna moja poznanica umalo da se razvede. Muž je saznao da se vidja sa drugim muškarcima, njemu iza ledja…Bila sam šokirana tom vešću, a onda sam se zamislila…
Sećam  se da mi je jednom prilikom rekla da izlazi jer joj je dosadno, a muž stalno radi. Nisam razumela to što je izlazila sa više različitih muškaraca, mada se ona pravdala da sa njima “nije imala ništa”… Ona je dinamična žena, avanturista, dok joj je muž više povučen I miran tip.
Drago mi je što se ipak nisu razveli, jer su lep par I dobro zajedno funkcionišu, ali  je krivim što ga je lagala.
Svaki brak ponekad ima “krize”, za koje su odgovorne obe strane, pitanje je samo vredi li se boriti za tu vezu…
Nisam bila u braku, ali sam jednom osetila šta znači biti prevaren. Razlog je bila daljina, nismo živeli u istom gradu… To nikada nisam mogla da oprostim.
Medjutim,  vremenom sam postala tolerantnija, mislim da se pri dugim vezama ponekad dese trenuci emocionalne nesigurnosti, možda iznenadni osećaj bliskosti sa nekim drugim… Postoje ljudi koji su sa obe noge na zemlji, a postoje I oni drugi, koji su malo više u vazduhu. Takvima je teže da shvate šta žele, takvima je lakše da “mislima odlutaju”.To su stvari koje se ne mogu kontrolisati, ali mogu se prevazići…
Ipak, kada se prašina slegne I sagledaš svet oko sebe, moraš da proceniš da li tvoja veza može da opstane i da li vredi…Mada, neke granice se ipak ne mogu preći… Mislim da laganje nikad ne bih oprostila, ali to neću reći…
Već sam naučila vrednost izreke “nikad ne reci nikad”…

Dan za rusku poeziju…

Mnogo volim rusku poeziju, a danas ću pomenuti nesrećnu Marinu Cvetaevu ,  jednu od najvećih ruskih pesnikinja  XX veka.

Marina Ivanovna Cvetaeva je rođena u Moskvi 8. oktobra 1892. godine. Otac joj je bio ugledni profesor Moskovskog univerziteta i osnivač Muzeja lepih umetnosti, a majka pijanistkinja, nemačko-poljskog porekla.

Cvetaeva je napisala oko  2.000 pesama, a njeni osećajni i ljubavni stihovi nisu bili poželjni u Staljinovoj državi.

Život Marine Cvetaeve počeo je da se ruši  revolucijom 1917. godine, kada je njen suprug viši oficir Sergej  Efron  morao da se biri protiv revolucionara. Ostala je sama i bez novca, mučeći se sve do  1920.godine  kada je njihova dvogodišnja kćerka umrla od gladi. Cvetaeva je tada otišla u egzil. Živela je više od deset godina u Berlinu, Parizu i Pragu. Na kraju se vratila u Rusiju, gde je 1941 izvršila samoubistvo u zabačenom gradu u Tatarstanu, stotinama kilometara udaljenom od Moskve. Pre smrti je, kao i mnogi velikani Rusije,  bila bez para, usamljena i zaboravljena.

***

Nocas sam sama sred noćne jave -
Bez sna i bez doma – duše sive! -
Noćas imam sve ključeve i brave
Od kapija ove prestonice divne!
Nesanica me izbaci na put studeni -
O kako si mi divan, tamni moj Kremlju! -
Noćas ja, evo, ljubim u grudi
Ovu okruglu, ratničku zemlju!
Podiže se ne kosa, već krzno meko
Teški vetrovi u dušu se svale
Noćas žalim sve ljude planetom
Bilo da ih vole, bilo da ih žale

(1. avgust 1916)

***

Trošnost, u kojoj dogorevam
Sa ćutanjem posmatraš kletim
Ti si – kamenit, a ja pevam.
Ti si – spomenik, a ja letim.

I najlepši je maj procvali -
Ništavan pred večnošću svakom.
Al ja sam ptica – i ne žali
Što podležem zakonu lakom.

***

„Voleti, znaci videti coveka onakvim kakvim ga je zamislio Bog, a nisu ostvarili roditelji.
Ne voleti – videti umeso njega sto, stolicu.“

Nešto što sam čitala…

Nedavno sam pročitala prvu knjigu koju sam kupila na sajmu, mada ovih dana čitam četiri, pet knjiga odjednom. Htela sam da vam pišem o njoj, a istovremeno i nisam. Naime, knjiga sadrži i neke „nepristojne“ delove, od kojih bi normalan (konzervativan) čovek verovatno pocrveneo.

Ako zanemarimo te detaljčiće, knjiga je fatalna, nabijena čežnjom i toliko uverljiva da strast, ljubav i bol prosto pršte iz nje…

Priča o mladoj Dankinji, koja piše razglednicu francuskom slikaru, čija slika joj se dopala na jednoj izložbi. Upliću se njih dvoje u pravu mrežu požude, fatalne ljubavi i ko zna čega, da bi na kraju ugovorili i sastanak. Medjutim, ispostavlja se da ta pisma koja je ona dobijala uopšte nije pisao slikar, već mladi upravnik pošte iz tog mesta. Taj mladi čovek je kao dete ostao nepokretan, pa je život proveo u kolicima. Toliko se zaljubio u mladu Dankinju da je u strahu da će ga ona odbaciti izvršio samoubistvo tog jutra kada je ona trebala da doputuje… Kob jedne usamljene duše izmiksana sa čežnjom za nedostižnim…

Poenta priče po meni, je u tome kako se mi zaljubljujemo u svoju predstavu o nekome. Ne znamo ni u koga. Nije ni bitno… Zamislimo nekog „idealnog“ i sve svoje emocije ispucamo na njega… A taj „neko“ je toliko drugačiji, toliko „običniji“ od one magije koju mu pridajemo, i ustvari ne može da nam pruži ni delić toga što sanjamo… Ali mi ne odustajemo od svojih iluzija. Volimo, patimo, čeznemo…I kad sve to znamo, zašto i dalje to radimo? Zato što nam je ljubav potrebna, makar u toj zamišljenoj dimenziji, zato što želimo da volimo, pa makar i lika iz bajke…Bitna je čarolija želje, a ne njeno ispunjenje…

I da ne otvaram filozofsku raspravu, napisaću par redaka knjige, čisto da malo dočaram kakva je, i da objasnim zašto sam ja malo zamrljana bojama nekih francuskih razglednica…

„Dok sam tražio pasoš u fioci, naleteo sam na ovu razglednicu, koju sam kupio u Španiji… Ovoga puta nije u pitanju nikakva smešna razglednica, samo jedan fantastično lep zamak sa parkom prepunim tajanstvenih kutaka i klupica i skrivenih mesta gde možemo da se ljubimo…“

(dugo sam zamišljala taj zamak, ovo je približna slika koju sam mogla da stvorim u mislima)

„Tokom nedelja koje su protekle od kada sam primila Vaše poslednje pismo, besnela je prava bitka izmedju moje prirode i predrasuda o ženskoj prirodi. Što sam više pokušavala da budem pristojno suzdržana i ženski rezervisana, to se moja priroda sve više bunila. I kao što vidite, pobedila je moja priroda, i sada sam usred pisama upućenog Vama, zato što ne mogu da se uzdržim…“

„Ja poznajem čežnju. Pokretala me je celog mog života i bila ponekad tako snažna da je bolelo. S vremena na vreme čežnja bi me toliko približila onome za čime čeznem da bih nekoliko trenutaka patio od iluzije da ću jednoga dana stići do cilja. Naravno, to se ne dešava, ali čežnja me neprestano približava centru života, orkana, sebe samog…“

 

Jedan od onih života. Ponovo? Ne, još uvek :)

Dakle?
Koji broj jastuka nosiš?
Imam jedan koji mi je mali, mislim da će biti taman za tebe …
Taj jastuk je, među nama, u poslednje vreme bio pun briga
i pripremajući ga za iznenadnog gosta, dobro sam ga protresao,
za svaki slučaj …
Znao sam, iz sopstvenog iskustva,da u njemu ima i odličnih,
evergrin snova i ponadao sam se da neki od njih neće odoleti lepoj,nepoznatoj glavici…

…Kada u zadimljenom Predsoblju sopstvenih Zelja uocis tu Jednu,davno pozeljnu i nikada zaboravljenu;
Kada se desi da je izvuces na Svetlo novog zivota koji si samo za sebe stvorila;
Kada te gutljaj vina podseti na Aveti davno pokopane,i na sve ono sto nemas i nikada neces imati;
Kada pozelis da okrenes Svet i zaustavis Vreme igrajuci ispocetka,po sopstvenim pravilima,za novu šansu koja ce nastati…
…znajuci da se ona Jedna ni tada ne bi ispunila…

…Iz naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti… A more ume nemilosrdno da se primiri… Kadkad me, eto oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog…
Ali delići Onog Talasa zapali su u skoro svaku božju pukotinu Ove Stare Stene…
I, ma šta se desi…
U meni će zauvek ostati ona so…

Mikijev zabavnik :)

Danas sam čuvala jednog dečaka, koji ima sedam godina i mnogo je dobar i poslušan. I rešim ja da ga malo prošetam, da nam ne bude dosadno po ovom lepom sunčanom danu u četiri zida. Krenuli smo do obližnje biblioteke, htela sam da uzmem neke knjige, a ujedno i njemu da kupim neku sitnicu koja će ga sećati na ovaj naš zajednički dan. Ne znam šta deca danas vole, pa se moj poklon sveo na neko veliko jaje, koje je on tražio, a u njemu neka slagalica i glupave bombonice… Užas…

Kad sam ja bila mala baka mi je čitala  ruske i persijske bajke, i to je najlepši deo mog detinjstva. Ne znam šta roditelji danas čitaju deci, ali u biblioteci nisam uspela da nadjem ništa pametno sem lektire za prvi razred i slikovnica sa bajkama koje deca već znaju napamet. „Crvenkapa“, „Tri praseta“ i te varijante…  Onda smo šetajući naleteli na jednu trafiku i tu vidim posle sto godina „Mikijev zabavnik“ . Obradujem se kao dete! Kako sam volela taj zabavnik! Uh, neopisivo…Čuvala sam stare brojeve u nekoj kutiji, čini mi se do skoro sam ih imala. ..Nisam ga dugo videla, ne znam da li se uopšte prodavao proteklih godina… I kupim klincu zabavnik, iako on nema pojma šta je to…Ggleda začudjeno, lista…

Čitao mi je  „zabavnik“ od korica do korica… Bio je zadovoljan  i nadam se da će ovaj dan sa mnom upamtiti po tom listu…

Neka prosipanja iz praznog u šuplje…

 

Ceo se život vrti  oko ljubavi… Patimo, čeznemo i besnimo ako se ne osećamo voljenim, pa iako ne volimo.

Pitam se, koliko je ljubav iracionalna i koliko možemo da je kontrolišemo?

Ako odlučim da neću da volim, da li to znači da ću uspeti „da ga ne volim“?

Da li će me neko više voleti ako mu ja svim svojim bićem poručujem da mi je njegova ljubav neophodna?

Ako je zaista nemoguće išta kontrolisati, zašto se ne prepustimo „sudbini“ već kukamo i tugujemo?

Uh, kako su žene komplikovane, mislim da je muškarcima MNOGO lakše ….

Kažnjavanje askete

Jedan asketa živeo je čitav svoj život bez žena i posvetio se borbi protiv polnog nagona u sebi i drugi­ma. Kada je umro, jedan njegov učenik umro je ubrzo posle njega. Stigavši na drugi svet, učenik nije mogao da poveruje očima – u krilu njegovog obožavanog uči­telja sedela je najlepša žena koju je ikad video! Prišao je učitelju i došapnuo mu: »Dobri učitelju, sada znam daje Bog pravedan, jer nagrađuje na nebu za odricanja na zemlji.«

Učitelj je mrzovoljno rekao: »Idiote, ovo nije raj i ni­sam ja taj koga nagrađuju. Ona je ta koju kažnjavaju.«

Kada je cipela komotna, zaboravljamo na stopala;

kada je pojas dovoljno dug, zaboravljamo na struk.

Kada je sve harmonija, zaboravljamo na svoje ja.

Čemu onda služe odricanja?

(priča sa neta)