Danas sam neočekivano bila svedok jednog vrlo neprijatnog događaja. Radi se o udaranju deteta u svrhu vaspitanja na javnom mestu.
Toliko me je to iznerviralo, povredilo i šokiralo, da je ceo današnji dan uprljan nekom gorčinom.
Možda ja nemam pojma o vaspitanju i nisam kompetentna da sudim nekome, ali…
Udariti slabijeg od sebe, iz bilo kog razloga… Nije humano i nije ljudski.
Pa makar bilo iz dobre namere. Dete moraš poštovati, da bi ono poštovalo tebe.
Ljubav se ljubavlju kupuje, a nasilje nasilje rađa.
malabreskva
Malabreskva's Blog 
Mogu misliti na šta je to ličilo – slično se osetim kad prisustvujem takvim scenama, a nisu retke, nažalost. A ndavno, za vreme boravka, doduše kratkog, u Banskoj Bistrici – ni jedan primer da roditelj i povisi ton ili da je dete „bezobrazno“… nema onog kmečanja u samoposluzi „kupi mi ovo ili ono“, ali nema ni ono da roditelj telefonira, a dete ga bezuspešno poziva da nešto pokaže… Pitanje vaspitavanja i postupanja sa decom, mlađim i slabijim je zaista problem kod nas 😦
Baš je bilo neprijatno…
To je nešto što me jako pogađa i kada vidim tako nešto dođe mi da odalamim magarca po nosu, pa da vidi kako je to. Jadna deca takvih roditelja i jadni ti roditelji kad im deca porastu.
Nisam roditelj pa ne znam kakva je to odgovornost, ali volim decu i baš mi je teško da prisustvujem takvim scenama.
Uopšte se ne postavlja pitanje ko je jači ,a ko slabiji… Nasilje, svakako radja nasilje. To je, kao ono, kada želiš da pokažeš detetu da je pogrešilo što je udarilo druga pa ga lupiš… Šta time pokazuješ, da treba ili ne treba udarati? Dete je zbunjeno i ništa nije naučilo u tom trenutku. Sem to da je ljuto i da ponovo ima želju da udari….
Kako da nevaspitani, nekulturni, primitivni i prosti ljudi mogu da vaspitavaju decu ?
Pa upravo tako. Prave svoju kopiju. Nažalost.
Ne znam šta reći…
Ovde je bila u pitanju demonstracija sile, u stilu „ja kad kažem, ima tako da bude“… a dete je htelo da ostane… jbg.
Zapamti šta si videla, pa ako se setiš sebe, jednoga dana, kada te dete na ulici tako iznervira da bi ga „zgazila“, onda ćeš možda pomisliti „batina je iz raja izašla“.
Naravno, dešavalo mi se i to, ali ne bih dete „tukla“ na ulici, nego bih je odvukla u neku kapiju i vaspitno malo zavrnula uvu ili se vaspitno izbečila i prosiktala u vezi bezobrazluka. Doduše, bilo je retko, uglavnom smo se dogovarale.
No, danas, roditelji puštaju decu da im se penju na glavu, samo da ih ostave na miru, pa, kada treba da budu primereni situaciji, oni se ponašaju kao divljaci u svojoj kući.
Na žalost!
Dudo, verujem kada bi me iznerviralo ali nema šanse da bih udarila dete na ulici. Mislim da su batine znak nemoći, kao i psovke, kad ne znaš šta bi a ti aj udri, ali to ništa ne postiže već samo da te se neko plaši … A ja ne želim da me se neko plaši.
Joj, teško je jako, videćeš. Ima situacija takvih, da jednostavno ne znaš šta da radiš. Ja sam jedanput izudarala moje mladje dete zbog laži. Išla je u prvi ili drugi razred osnovne škole. Gledala me u oči i lagala i nije htela da prizna. E, onda sam je napucala i mislila sam da će te batine pamtiti celog života, medjutim, ne seća ih se, ali više nije lagala. Tako da, nisam u principu za batine, ima i drugih metoda, medjutim, nismo ni mi mašine na navijanje. Imamo i mi svojih žutih minuta, pa kada se potrefe dve žute, slabiji izvuče deblji kraj. Ali, ni mom ocu nije ništa falilo kada je dobijao kajišem od oca batina, na praksi, od majstora koji ga je učio zanatu i kad je napravio grešku i kad nije, da je ne napravi.
Dudo, imaš iskustva u tome, možda bih ja bila loš roditelj sa razmaženom decom, ali ipak mislim da to nije potrebno. Ni mene moji nisu tukli, malo sam i razmažena ali sam relativno dobro ispala 🙂
http://pletenijesloves.wordpress.com/2011/10/20/%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D0%BE-%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%BA%D0%B0%D0%B6%D1%9A%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A/
…Један од одговора на тему поста.
И још по нешто…
Поздрав за Малубрескву од Плетенијесловес
🙂 Hvala
…А Балашевић је тек за коментарисање.
Али у Тишини.
Листам лагано…
Поздрав.
Drago mi je, dobro dosao na moj blog 🙂
Čitam ove reakcije i komentare na događaj koji ste primetili na ulici kako neko bije dete. Ja sam starija generacija i dobro znam šta su batine. Batine u smislu „kad ih zaslužiš“ a nikada uzalud i radi neke sile. U to vreme su deca kažnjavana „batinama“ nisu to bile batine tog tipa da dete bude povređeno već da ima neki respekt prema reči roditelja i da bude svesno nekih normi, šta je dobro a šta ne. Na žalost viđao sam i Ja ljude bez duše koji su svoju decu bukvalno tukli tako jako da detetu ostanu masnice po telu i nogama. Ja sam roditelj dvoje odraslih ljudi ali i oni su znali da budu „nesnosni“ pa su sami prosto izrodili batine u smislu „po turu“. Morate se bar za trenutak postaviti u sadašnju situaciju gde živite, u zgradi u okruženju drugih zgrada gde žive „raznorazni“ profili ljudi i mnoštvo raznih navika iz porodice ili tradicije. Ali najveći problem je ako vas dete laže pa u tom šarenilu upadne u zamku negativaca i naravno porok ko porok a i nebi se zvao tako, vuče sve dalje i dublje. Šta biste onda uradili ? Nije to samo razgovor sa detetom , dete je sve gore ako ste mu veći drug dete mora da zna da ste vi autoritet, neko ko zna , može ko ga čuva i voli. Ako mu postanete drug onda će vas zloupotrebljavati tražiće od vas sažaljevanje u smislu „eto ne volite me“ i to će biti velika greška. Samo razgovor na distanci koja će zadržati sve emocije a neće detetu dozvoliti da ono preuzima inicijatuivu u smislu svoje odbarne. Dete će ako mu se dopusti sebe braniti preko vas roditelaj, uvek će te biti krivi za nešto od toga da nema ovo ili ono a drugi imaju sve ili će udariti na emotivnu starnu pa će vas još više „razbiti“ tako da će vam biti potreban neko da vama pomaže Pozdrav.
Eh, tesko je biti roditelj. Hvala na odgovoru, izgleda da svi mi imamo svoje razloge i opravdanja.
Ситуација од пре неких 2-2,5 године, кад је моја старија ћера имала 2-2,5 године. Треба да кренемо из паркића кући. И она, дете као дете, хтела би још да остане, поготово што јој је била ту и другарица. Али, ми не попуштамо и крећемо кући. Она у плач. „Вукли“ смо је неких 50-ак, можда чак и 100-ак метара, а она уредно урла све то време. Пролази нека бакица поред нас и каже „па што плаче лепотица мала“, ми обоје „зато што није добила шта је хтела“, а бакица онако полузбуњено „знате ли ви како то изгледа са стране“…
Слична ситуација, додуше са много мање урлања и много краћим „вучењем“ се поновила још 2-3 пута. Сада зна кад кажемо „идемо кући“ да то значи идемо кући. Ако пита „могу ли још мало“ и дозволимо јој, кад следећи пут кажемо „идемо кући“ то је то.
Шта хоћу да кажем: Не изгледа са стране све онако како ми са стране видимо. Претходни коментари су заиста били добронамерни у смислу да ти кажу да мораш поставити неке границе кад васпитаваш дете… Моја су још увек мала, и још пуно тога има да прођемо, али за сада су сасвим добре, и знају где се како понаша…
Кад будеш имала своје дете, прочитај неке од ових коментара, вероватно ћеш их сагледати у другачијем светлу…
Иначе, и ја се грозим батина, али ћушка по гузи је заиста делотворна. Замисли да дете од годину дана крене прстићем у штекер… Да ли можеш разговарати са њим? Ћушка по гузи, нарочито преко пелена, неће га заболети, али ће схватити да то НЕ СМЕ да се дира!
Hvala ti na odgovoru, verujem da si dobra i odgovorna majka, sto ja ne znam kako bih i da li bih bila. Ovaj tekst je nastao kao moja spontana reakcija na jednu takvu scenu… Ne zeleci nikoga da okrivim ili osudim, jednostavno je ruzna emocija…
Разумем те… И ја сам тако размишљала пре… А сад схватам да све има неколико углова посматрања… Схвати овај мој коментар као искрени и пријатељски савет…
Поздрав 🙂