PROZOR

16 Nov

Dva muškarca, obojica jako bolesni zajedno su ležali u bolnici.

Jedan od njih je svaki dan je  mogao da  sedi u svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća. Njegov
krevet je stajao uz jedini prozor u sobi. Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima. Brzo su se
upoznali i razgovarali po cele dane.

Pričali su o svojim porodicama,  domovima, poslu,gde su bili u vojsci i gde na odmoru. Svaki dan je muškarac koji je sedeo uz prozor opisivao
drugome muškarcu stvari koje je video napolju.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te jednosatne trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pričao o događanjima i bojama
vanjskog svieta. Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje male čamce u vodu. Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je ulepšavalo kraj, a u daljini su se
videla svetla grada.

Kada je muškarac uz prozor detaljno objašnjavao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu zatvorio oči i zamišljao sve te slikovite prizore. Jednoga dana mu je muškarac uz prozor opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira što njegov prijatelj
nije čuo tu muziku, on ju je vidio u svom umu. Tako su prolazili dani i nedelje.

Jednoga jutra je medicinska sestra donela vodu za umivanje i uz prozor pronašla
telo muškarca koji je u snu mirno umro. Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je
tielo odnelo. Odmah kada je to bilo moguće, drugi muškarac je zamolio da ga pomaknu uz prozor. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinula se da se je udobno namestio i ostavila ga samog. Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put pogledao spoljašnji svet.

Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid.
Muškarac je pitao sestru koji je to bio razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljnom svetu. Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora. Reče: „A možda je hteo usrećiti vas?“

(priča sa neta)

 

30 реаговања to “PROZOR”

  1. nedodjija новембар 16, 2010 у 8:09 pm #

    uh !

  2. dudaelixir новембар 16, 2010 у 8:13 pm #

    Znači, takvi ljudi ipak postoje! Svaka čast slepom čoveku. Ko zna, da je u bio umogućnosti da vidi, možda ne bi ni doživeo svet tako kako ga je mogao samo zamišljati! Neverovatno!😕

  3. crnaperla новембар 16, 2010 у 8:22 pm #

    Imam utisak da sam se pretvorila u ježa kompletno… I džemper mi se naježio. Priča me ostavi bez daha…

    • malabreskva новембар 19, 2010 у 8:09 pm #

      Perlice i mene je priča baš oduševila, pa sam je podelila sa vama…

  4. ib новембар 16, 2010 у 9:10 pm #

    po ovoj prici se vidi da u stvarnom svetu malo ljudi mari da usreci druge… tuzno i poucno

    • malabreskva новембар 19, 2010 у 8:10 pm #

      Ima i drugačijih Ib, i zato ovaj svet još ima šansi… Ne treba tako lako odustati od „čoveka“…

  5. Sanjar u prolazu новембар 16, 2010 у 11:13 pm #

    dobra priča, znam je od pre, al opet je pročitah🙂

    • malabreskva новембар 19, 2010 у 8:11 pm #

      Sanjalice, imala sam prilike nešto slično i videti u svom okruženju…

  6. Charolija новембар 17, 2010 у 3:20 am #

    I meni se naježi džemper.

  7. veshtichanstvena новембар 17, 2010 у 8:42 am #

    Čitala sam ovu priču davno, i tada me je ostavila zamišljenom, a sada sam srećna što razumem koliko je lepo kada nekog usrećiš makar i na tren …Način se uvek može pronaći, izmisliti ili smisliti )))

    • malabreskva новембар 19, 2010 у 8:12 pm #

      Da, može se pronaći ako to želiš. Zbog nekoga… Setim se filma „Život je lep“…

  8. shunjalica новембар 17, 2010 у 11:03 am #

    Znam priču od ranije, al poruka je vanvremenska.🙂

  9. Alex новембар 17, 2010 у 12:57 pm #

    Lepa priča, bajkovita…

  10. zelenavrata новембар 17, 2010 у 4:57 pm #

    Prelepa prica, znam je od ranije i vrlo pamtim!

  11. Archibald57 новембар 18, 2010 у 6:23 pm #

    Nemam šta da kažem, evo ćutim već malu večnost pred ovom pričom… i nigde reči…

  12. Tamarica новембар 19, 2010 у 11:21 pm #

    joooj, kako je srceparajuce!!!
    mene ovo podseca na „zeca na mjesecu“ zna li neko pricu???
    evo kako ide:

    Legenda kaže da su jednom davno, u jednoj dalekoj zemlji živjeli zec, lisica i majmun. Kako su bili jedini stanovnici te zemlje,zavjetovali su se jedni drugima da će živjeti u slozi i ljubavi, i time nekako doskočiti silnoj usamljenosti koju su osjećali.
    Visoko na mjesecu, iznad njihovih glava, živjeli su bogovi i promatrali ih s nevjericom. Nemoguće – mislili su bogovi – pa čitav je svijet ispunjen mržnjom i zavišću, kako onda ove životinje žive utakvoj slozi? Stoga bogovi odlučiše da jedan od njih siđe i ispita snagu životinjske vjere.
    Legenda kaže da se na Zemlju spustio bog po imenuTaishakuten, prerušen u starog, nemoćnog čovjeka.- Pomozite mi, molim vas – rekao je starac životinjama – čeka me dugo putovanje, gomila nesvršenih poslova, a slamam se od gladi i žeđi. Vidjevši u ovome priliku da dokažu svoju plemenitost, majmun i lisica se rastrče šumom i za tren oka donesu pred starca gomilu hrane. Zec također pojuri prema šumi, ali kako je bio malen i slabašan, nije uspio donijeti ništa što bi moglo pomoći nemoćnom starcu. Posramljen se vratio pred Taishakutena rekavši mu:- Žao mi je, ali nisam pronašao baš ništa. Pokušat ću još jedanput,a ti budi dobar pa u međuvremenu pripali malenu vatru. Ponosno se šepureći pokraj starca, majmun i lisica su s podsmijehom promatrali malenog zeku kako nanovo trči prema šumi. Nakon nekog vremena zec se vratio ponovo ne donijevši ništa. Zastao je na trenutak, tužno pogledao starca i skočio usred plamena, pretvarajući se u zalogaj koji će spasiti nemoćnog čovjeka.
    Legenda kaže da je Taishakuten, dirnut ovom nesebičnom žrtvom, odlučio zeca povesti sa sobom na Mjesec. Od tada je prošlo mnogo vremena, ali i dan danas, u noćima punog mjeseca, podigni glavu i zagledaj se u žuti krug na nebu. Promotri pažljivo i vidjet ćeš zekinu siluetu. On živi tamo gore, jer dobri ga je starac poveo sa sobom. Ili tako barem kaže legenda.
    Jednom davno, netko koga sam volio ispričao mi je ovu priču. Spremio sam je u neki daleki kutak svog pamćenja, i svih je ovih godina ljubomorno čuvao samo za sebe. Putovao sam, bančio, uzdisao, svađao se, mirio, cvilio, patio, radovao se, pisao, pjevao, češkao se iza uha, radio sve i svašta, ali svo to vrijeme priča o zecu je stanovala duboko u meni, kao nijemi svjedok nekog drugog vremena, vremena u kojem smo se još znali voljeti, vremena kada nas nije bilo sram hodati gradom držeći se za ruke. Priča je stanovala u meni, čučala unutra, putovala sa mnom preko mnogih granica. Ali nikada je nisam prijavio carinicima, jer iskreno, jedva da sam imao hrabrosti prijaviti je i sam sebi.
    Ipak, konačno, u noći punog mjeseca, odlučio sam je podijeliti sTobom…

    knjiga se zove „Zec na mjesecu“, napisao je Hrvoje Salkovic i potpuno je sovinisticka!!!

    • malabreskva новембар 23, 2010 у 8:56 pm #

      Hvala na ispričanoj legendi Tamarice, i dobro mi došla na blog😉

  13. TamoiOvde април 10, 2011 у 8:14 pm #

    Lepe priče.Nova tema mi se više dopada od prethodne.Možda promena boje slova u desnoj kolumni,ne vide se dovoljno dobro.Važi?

    • malabreskva април 13, 2011 у 5:59 pm #

      Tamo i ovde, hvala. Pokušaću da promenim i bolju slova, ali ne znam da li ću uspeti😉

  14. stevo септембар 23, 2011 у 6:59 am #

    Razmišljam kako to da mi je ova priča (bez obzira što je sa NETA) promakla🙂 No, svejedno, priča je veoma poučna. Lepi pozdravi, Breskvice!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: