Архива | 10:11 pm

Davljenje u blogu (o blogu i pobogu… )

14 сеп

Neću više da kukam što brišete blogove.

Svako ima pravo da ode, kada i ako to poželi. Mi ostali možemo da žalimo, ili da ćutimo i pravimo se da nam je svejedno. To je dokaz da je „blogovanje“ samo igra… koju previše ozbiljno shvatamo.

Nedavni odlazak jednog „blog drugara“, a zatim i brisanje drugog bloga koji sam pratila bacio me je u razmišljanje – čemu sve ovo?

Čovek ima potrebu da piše- napravi blog i počne da ostavlja trag…Otvori svoju dušu (više ili manje) i pokaže se ponekad i više nego što želi.

Mnogi od nas pišu na blogu nešto što ne bi rekli svojim prijateljima… Što ne bi ispričali porodici… Zašto? Zato što je pisanje lakše od govora… Zato što deluje kao pisanje dnevnika… kao obraćanje svom drugom „ja“…

Redovnim čitanjem blogova, upoznajemo ljude. Zalazimo u dubine njihove duše koje nam možda nikada ne bi otkrili da nam žive u komšiluku. Saznajemo šta misle… šta osećaju… šta i kako žele… Naziremo tanane niti nečije duše, bez maske kojom se na „dnevnom svetlu“ skrivamo.

Zaključila sam da smo svi ovde postali neka vrsta mentalnih egzibicionista. I baš se pitam da li se puno razlikujemo od onih što sede na Farmi i u Velikom bratu . Isto dajemo sebe „na izvolte“, ko zna kome … a samo je pitanje „zašto“?

Da li je problem u tome što u svom životu nemamo kome da se poverimo? Što smo usamljeni? Ma ne, imamo mi prijatelje… Samo nemamo za njih vremena, sramota nas je, nećemo da ih „davimo“… Ovde sve može i uvek je lepo, lepršavo… Opušteno, bezbrižno…

Ili je problem u našoj potrebi da nešto kažemo, što će neko negde prepoznati? Trudimo se da svoju emociju prenesemo, bez bojazni da će nas ismejati, poniziti, uvrediti… Ne znam…

I ja se osećam glupo, što neke snove tako ostavljam na vetrometini…

Izložene svačijem pogledu…proceni… kao da su na buvljaku starih stvari… Opipajte, možda je neka emocija još sveža…

Ipak, ne znam da li bih izbrisala ovaj blog… Nemam srca da to uradim. Kao ni onaj koji sam prethodno pisala… Ostao je da čami i skuplja paučinu, jer mi je žao ljudi koji su ga posećivali, i dalje su mi dragi ti „nestvarno- stvarni“ posetioci…

I sve ovo navelo me je da shvatim – nerealan je moj osećaj da sve vas „dobro poznajem“. Neralan je i stav da sve ovo ne može biti loše…
Piši, ili ne… Odluka je na tebi.

Ono što je najvažnije – ne očekuj previše od bogera… Nismo mi porodica… Mi smo stranci koji se ponekad „dodirnu“ rečima… I možda podele neku emociju… I ništa više od toga.

Blog, kao ni život, ne treba shvatati suviše ozbiljno…