Архива | септембар, 2010

Miholjsko leto :)

26 сеп

Učila me rečima kojima se priziva tišina…

16 сеп

Jesen je…
Jesen je već…
I opet?
Kako sam to samo mogao propustiti? Gde li sam se zadesio one večeri kad je njena pozlaćena parada umarširala u našu varoš?
Eh, da…
Ni godišnja doba ne pomeraju me više kao nekad…
Proleće mi je uvek udaralo šamar, Leto se kao kupina kotrljalo obodom mojih usana, a Zima bi mi zazvonila u glavi kao grozd praporaca, trpajući pune šake dijamanata u moje misli, jednostavno, kao šake staklenih klikera u duboke džepove kaputa…
Ali Jesen me je najviše mazila…
Spuštala mi se na ramena nežno, kao tanani sveter obojen dimom spaljenog lišća, i učila me rečima kojima se priziva tišina, i koje se (ako ih pravilno zamisliš), rimuju sa rominjanjem kiše, i slade pod jezikom kao brašnjave mrvice pečenog kestena…

Da, nešto se dogodilo u onom posebnom kosmičkom satiću, ugrađenom u vlažni sivi pesak, negde na samom izvoru moje kičme…
Veliki zupčanik, koji bi ranije uvek škljocnuo kad kazaljka naiđe na april ili oktobar, zarubio se kao šljunak, i točkići su odjednom počeli da se vrte neočekivano lako…
Dovraga, poražavajuće lako…
Kao na glupom okruglom časovniku u holu železničke stanice koji melje rezignirano, kao dolap, nemajući pojma o tome da li je napolju upravo sumrak, susnežica, oktobar ili eventualno ponedeljak…

(DJORDJE BALAŠEVIĆ)

Davljenje u blogu (o blogu i pobogu… )

14 сеп

Neću više da kukam što brišete blogove.

Svako ima pravo da ode, kada i ako to poželi. Mi ostali možemo da žalimo, ili da ćutimo i pravimo se da nam je svejedno. To je dokaz da je „blogovanje“ samo igra… koju previše ozbiljno shvatamo.

Nedavni odlazak jednog „blog drugara“, a zatim i brisanje drugog bloga koji sam pratila bacio me je u razmišljanje – čemu sve ovo?

Čovek ima potrebu da piše- napravi blog i počne da ostavlja trag…Otvori svoju dušu (više ili manje) i pokaže se ponekad i više nego što želi.

Mnogi od nas pišu na blogu nešto što ne bi rekli svojim prijateljima… Što ne bi ispričali porodici… Zašto? Zato što je pisanje lakše od govora… Zato što deluje kao pisanje dnevnika… kao obraćanje svom drugom „ja“…

Redovnim čitanjem blogova, upoznajemo ljude. Zalazimo u dubine njihove duše koje nam možda nikada ne bi otkrili da nam žive u komšiluku. Saznajemo šta misle… šta osećaju… šta i kako žele… Naziremo tanane niti nečije duše, bez maske kojom se na „dnevnom svetlu“ skrivamo.

Zaključila sam da smo svi ovde postali neka vrsta mentalnih egzibicionista. I baš se pitam da li se puno razlikujemo od onih što sede na Farmi i u Velikom bratu . Isto dajemo sebe „na izvolte“, ko zna kome … a samo je pitanje „zašto“?

Da li je problem u tome što u svom životu nemamo kome da se poverimo? Što smo usamljeni? Ma ne, imamo mi prijatelje… Samo nemamo za njih vremena, sramota nas je, nećemo da ih „davimo“… Ovde sve može i uvek je lepo, lepršavo… Opušteno, bezbrižno…

Ili je problem u našoj potrebi da nešto kažemo, što će neko negde prepoznati? Trudimo se da svoju emociju prenesemo, bez bojazni da će nas ismejati, poniziti, uvrediti… Ne znam…

I ja se osećam glupo, što neke snove tako ostavljam na vetrometini…

Izložene svačijem pogledu…proceni… kao da su na buvljaku starih stvari… Opipajte, možda je neka emocija još sveža…

Ipak, ne znam da li bih izbrisala ovaj blog… Nemam srca da to uradim. Kao ni onaj koji sam prethodno pisala… Ostao je da čami i skuplja paučinu, jer mi je žao ljudi koji su ga posećivali, i dalje su mi dragi ti „nestvarno- stvarni“ posetioci…

I sve ovo navelo me je da shvatim – nerealan je moj osećaj da sve vas „dobro poznajem“. Neralan je i stav da sve ovo ne može biti loše…
Piši, ili ne… Odluka je na tebi.

Ono što je najvažnije – ne očekuj previše od bogera… Nismo mi porodica… Mi smo stranci koji se ponekad „dodirnu“ rečima… I možda podele neku emociju… I ništa više od toga.

Blog, kao ni život, ne treba shvatati suviše ozbiljno…


E, zao mi konja…

13 сеп

Nisam htela da kukam sto nas je napustio jos jedan vredan bloger. (Ne mislim vredan u smislu obimnih i cestih postova, nego u onom drugom smislu.) Moram da kazem da mi je zao. Znam da ce neko pomisliti – vidi ove budale, kao da nema stvaran zivot, kuka za nekim koga uopste ne zna… Nije bas tako…

Mozda sam ja neko ko tako olako zavoli coveka…Sa svim borama i neravninama… A onda ne moze da se pomiri da neko mora da nestane. I moram da ponovim – da mi je zao, sto zabeli ekran kada odem na taj link… Sto nema nekog ko me nasmeje, oraspolozi, baci u razmisljanje ili u nesvest. Niti  da me brani herojski se suocavajuci sa hordom maloletnica koje kradu tudje blogove… I sto cu verovatno uskoro i zaboraviti da je neko tamo negde nekada pisao… Zivot nam odnosi i donosi ljude, neki odlaze, a neki ostaju. Ipak, reci ponekad same dolete, ugnezde se u srce i ostaju… A reci su ono sto pamtim. Vise je dobrih ljudi na svetu, nego zlih… Biti narcis je plod postovanja prema sebi 🙂 … Ivo Andric… Volije zemlju i konje, neg ljude… I tako …

Nedostajace njegova „matora“ razmisljanja… I njegov ego cirkuskog artiste…

(ps. ova pesma me podseca… zato je taj naslov…)

Заштићено: Ljuljaška

10 сеп

Овај садржај је заштићен лозинком. Да бисте га видели, молимо вас да унесете своју лозинку испод:

Dok jurim za letom…

4 сеп

Bosonogo leto

Vraća se u moj zagrljaj

nestašno lupkajući nožicama,

a onda opet nestane

skrije se ispod nekog kišobrana

pa samo naglo iskoči

i ciči veselim dečjim smehom…

Taman da prepadne

prefinjenu gospodju jesen

koja graciozno gazi

u svojim laganim štiklicama

šušteći zlaćanom haljinom

i setno spuštajući darove

u naše pletene korpice…

Miris poznate sete

gnezdi se u mom pogledu

gde voli da prezimi…

I dok se okrećem

da uhvatim to razigrano čedo

koje mi opet beži…

Svileni pokrivač njenog pogleda

miluje mi ramena

podsećajuci

da je već sa nama.