Krug

Kada tek postanemo svesni sebe, mi smo u  centru sveta,

Otkrivamo najbliže okruženje i radoznalo ispitujemo život.

Onda se polako udaljavamo od sebe, sve dok u jednom trenutku

Kada smo na rubu kružnice života

Bežimo sami od sebe…

Prezirući sve ono naše, čeznemo za boljim i vrednijim.

Trudeći se da se promenimo i da odemo što dalje…

Jurimo smisao života, bežeći od svojih strahova.

Pokušavajući da se uklopimo, da budemo to što od nas traže…

Kako odmiče život, tako se naše staze ka korenima vraćaju.

Ponovo se suočavamo sa svojim strahovima.

Zatvaramo svoj svet.

Vraćamo se rodnom mestu, miru porodice, pravim ljubavima…

I sve su beznačajniji tuđi pogledi.

Uživamo u malim stvarima i više ne menjamo veliki svet.

Zatvaramo krug svog života, i ponovo smo u samom centru.

I svet je u nama samima.

Заштићено: Šapat

Овај садржај је заштићен лозинком. Да бисте га видели, молимо вас да унесете своју лозинку испод:

Лозинка:

Mali predah :))

koliko imate prijatelja??

kakve devojke/žene volite???

i na kraju jedan crnjak

Trenutak

Klize ovi dani  kao pesak kroz otvorene dlanove.

Dok se okreneš potrošiš pola kofe 🙂

Trudim se da u toj zbrci ukradem neki trenutak za sebe, ali moram se požaliti da ih nema puno…

Sve su ređe školjkice koje zablistaju u pesku… Koje se zaglave pod prstima i svetlucaju na dlanu…

I malo je osmeha u toj kantici uspomena, prospu se i potonu kad su najpotrebniji…

Predugo zapljuskuju loše vesti… na sve strane sivilo i mrak…

Fali mi razigrani vetrić … da poljulja grane…

i neki šareni balon da proleti nebom…

Fali mi pusta široka plaža u kojoj bi se sakrila od svih…

I neki sat koji sporije kuca

…koji se može utišati

da čujem smeh talasa  i šaptaje noći…

Loša vest…

Tužna sam.

Htela sam da pišem o nečemu sasvim desetom, a onda sam  čula strašnu vest… koju ne mogu ni da izgovorim…

Reč je o mom školskom drugu, koji je neizlečivo bolestan. Prosto ne mogu da poverujem da mu se to dogodilo…

I neprestano se pitam – zašto!? To nije pravedno… to nije fer!

Kada nekoga pamtite kao sportistu, nepušača, dobrog druga i dobrog učenika… Vrednog, pametnog… šmekera…Dobru osobu…

Ne znam, ne mogu da se pomirim sa tim koliko je život nepravedan. I bedan…

I stvarno ne znam šta bih još rekla…

Borci…

Juče sam videla dragu prijateljicu, zbog koje mi srce uvek zaigra.

Nekome je život igra bez prestanka, a nekome je eto sudbina da uvek bije neke neizvesne bitke.

Za sebe, za porodicu, za prijatelje, za rodjake. Za bolji zivot, za pravdu i ljubav,  za budućnost.

I ma koliko ih život zasipao nevoljama, takvi ljudi se prepoznaju po pogledu.

Po nedostatku straha, po energiji.

Uvek sve mogu i nikada se ne predaju, čak i u trenucima kada bi mnogi zabili glavu u pesak.

Čuvaj mi bože moje borce, koji kroz život gaze isturenih grudi.

Koji nemaju štitove i ratnu opremu, ali imaju srce ratnika.

Koračaju smelo i uzdignute glave, pa čak i kada u trnju zalutaju.

Čuvaj ih, jer sami sebe ne čuvaju.

I nikad ne znaju kada da stanu…