Osmeh u sumornom danu

Muškarci sa kojima radim po ceo dan razmenjuju sličice fudbalera. Pa ako ne pričaju o tome na koji tim su se kladili i koja nova ženska ima dobre grudi, oni se tapkaju sličicama. Ponekad se pitam da li  muškarci ikada odrastu, ili samo nose maske odraslih koje po potrebi skidaju 🙂

… Ipak, to me je navelo da se zamislim o našim životima, koje smo prinuđeni da osmislimo što bolje možemo. Verujem da rado bežimo u takve svetove samo da bi sebi zamaskirali surovu realnost – svet u kome smo prinuđeni da živimo, gde se radi po ceo dan, gde su samo brige i problemi, prijatelji i neprijatelji, krediti, plate i neplaćeni računi, žene, muževi, deca ili naši roditelji  koji stalno nešto hoće i zahtevaju i mi koji nemamo snage da sva očekivanja ispunimo. Otvaramo tako vrata nekog samo svog sveta, gde se osećamo svoji, gde nas niko ne juri i ne kontroliše, gde imamo sve i ništa više od toga ne želimo.

Ja sam takav svet pronašla u knjigama,  u koje uranjam sa oduševljenjem deteta, ponekad na blogu ili nekom forumu…Neko  ga nalazi u kladionici, omiljenom klubu, kafani, teretani, plesnoj sali ili stadionu… Taj naš mali zamišljeni raj koji nas odmara, daje nam snagu, ispunjava i uzdiže nekada je idealno utočište, a nekada samo privremeno skrovište kome se vraćamo.

I dok listam neki časopis u dosadnoj kancelariji gde tapkaju sličice fudbalera, ipak mi na usnama zaigra osmeh. Moje kolege misle da je u pitanju neki novi trač u novinama  i da ih ja ne primećujem. A moj osmeh je samo refleksija njihove sreće, koja me obasjala iz njihovog čarobnog sveta sporta, iako ga ja nikada neću razumeti.  Kad nečija sreća zatreperi u vazduhu, osmeh se rađa neplanirano… Jer  sreća je zarazna, verujem u to.

U koji raj vi bežite?