Архива | 10:18 pm

In memoriam Moma K. :(

3 мар

I baš kad sam nedavno uzela da čitam Pavica umre čovek… Prošle nedelje uzela priče Mome Kapora… Kakva čudna slučajnost… jutros sam čitala… a sad…

…Na blagom septembarskom suncu, Beograd se lenjo umiva kao veliki sanjivi mačor…
Zahvati levom šapom Savu – opere Novi Beograd!
Zahvati desnom Dunav, pa spere sivu skramu sa starih zdanja od Kalemegdana do Slavije.
Strese sa sebe skele i pokaže svojim građanima da nisu tikve bez korena; da potiču od Beograđana koji su umeli da podignu palate, koje svojom neoklasičnom lepotom mogu da se mere sa najlepšim zgradama Beča i Pariza.
Razgrne, zatim, sećanje i otkrije da su ga pola veka namerno posipali pepelom i čađu kao Pepeljugu, samo da ne stigne na veliki bal ostalih evropskih gradova – samo da izgubi pamćenje i zaboravi ko je i kakav je nekada bio…
Čak je i nova bakarna kupola na Hramu svetog Save pozelenela od zadivljenih pogleda onih koji nas vole!
Srećom, crkva je na vreme odvojena od države, jer bi, sigurno, i ona u međuvremenu propala, kao i tolike druge stvari koje su bile pod državnom zaštitom.
Beograd je ove jeseni toliko lep, da bih čak i ja rado živeo u njemu!

Noć

…Stižemo u Beograd privučeni obećanjima koje smo dali sebi, stižemo, ma šta se posle dogodilo sa nama: prelazimo preko velike mutne reke, stižemo peške, vozom ili kamionom, na krovovima teretnih vagona i u prašnjavim autobusima, stižemo u našu veliku avanturu, znajući da će nas Beograd primiti, baš kao što neki dobroćudni rodjak otvara vrata svoje kuće i kaže nam da se raskomotimo.
I „gde čeljad nije besna i kuća nije tesna“ pa kako nam bude – stižemo, dakle, znajući da će nas ove ulice na kraju krajeva ipak primiti, baš kao i sve one pre nas što su dolazili da potraže zaštitu, sreću, krov nad glavom, posao, hleb i ime.
Stižemo kao bezimeni došlaci sa zavežljajima punim narečja našeg starog kraja, potucamo se i borimo, a onda, jednoga dana, počinjemo da radjamo rodjene Beogradjane; one koji će se uskoro smejati našem akcentu – dugonoge i dugovrate devojke maznog izgovora i visoke mladiće, buduće košarkaše „Zvezde“. Radjamo sami sebi korenje u ovom vetrovitom gradu, koji je, najzad, postao naš!

…U Beogradu se godinama susrećemo sa komšijama, a ne znamo ni ko su, niti kako se zovu! Zujimo u liftovima lice uz lice, a ne progovaramo ni reči. Na ulici se ne pozdravljamo. U kakvom to svetu živimo?
U moje susedstvo došla je baba iz nekog dalekog sela, da prezimi kod sina, majstora. Kako izađe iz kuće, pozdravlja sve koji naiđu:
– Dobra dan, kako ste?
Svi misli da je luda i zagledaju je sa čuđenjem. A ona je trenutno jedina lepo vaspitana žena u Beogradu. „Šta je ovo, sine, niko ne otpozdravlja?“, pita me i ne može da dođe sebi od čuda.
„Kakav je ovo narod?“ Ne umem da joj odgovorim…
– Zdravo, baba! Kako si?
– A, eto, pomalo…
Mislim da bi svet kojim smo nezadovoljni trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja „kako si?“, koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz.