Архива | фебруар, 2010

Kako naći dobrog muža?!

25 феб

Učila me jednom jedna Sneža kako da nađem dobrog muža. Ona je živela negde u Pančevu, a desilo se da smo radile zajedno na nekom privremenom poslu. Bila je udovica i jedina žena koju sam upoznala koja je plakala kad god pomene svog pokojnog muža. Muž joj od iznenadne bolesti umro za kratko vreme i eto posle nekoliko godina, ona još neutešna…Prava požrtvovana majka koja je radila po dva posla da bi odškolovala dve ćerke i održala kuću…

I ja tad klinka, pitam je za savet “ Kako Snežo da nađem takvog muža?“

A ona mi reče “ Najvažnije ti je da nađeš čoveka koji će sve da učini da bi te usrećio. Koji će da ti ispunjava želje, da te obraduje svaki dan sa po nekom sitnicom… Da brine za tebe… Vidi se to odmah, ne budi naivna da padaš na nečije komplimente. Ako primetiš da neko brine o tebi, to je najbolji znak da mu je do tebe stalo… Ako se neko od samog početka ne ponaša tako prema tebi, ne misli da će se taj ikad promeniti…

Moj pokojni muž uvek je brinuo da meni bude dobro, uvek je kupovao ono što volim… Upoznali smo se slučajno kada je došao kod nas u kuću da mom tati popravi šporet i od prvog dana naše veze nikada nije dozvolio da budem tužna i da mi nešto fali. Imala sam tad samo 17 godina, a on je bio nekoliko godina stariji…Nikada u životu ne mogu ga zaboraviti, niti će iko moći da ga zameni… Ja sam umrla zajedno sa njim, a živim još da bi deci pomogla…“

Ponekad se setim tih njenih reči, tih njenih suza… I divim se ženi koja je jednoj ljubavi posvetila ceo svoj život. Ne mogu vam preneti sa koliko tuge je pričala o njemu… I njena odluka je da ga nikad ne prežali… Neki će to osuditi ili reći „treba nastaviti život“. Nekad se život prekine u trenutku i ne da se zakrpiti nikako… Ja razumem Snežinu bol… Šta mislite, jel dobar savet?

Alfredo Rodriguez

23 феб

Da li vam se dopada DIVLJI  ZAPAD?

Noć…

21 феб

Noć mi miriše na tvoje snove…

Bude se zaspale melodije nekih dalekih reči

Koje si jednom izgovorio…

Pomalo grebu, pomalo miluju

Bole i prijaju istovremeno…

U meni se rađaš kao prezrela želja

Klijaš u njivi zavejanoj

Ispunjavaš me mesečinom

I plače mi se, i smejala bih se kao pijana.

I dok u meni plešu vetrovi

Mrazevi šaraju prozore noći

Grudi mi tople od tvojih snova

Volim te i mrzim istovremeno.

Nikolina priča o Vasi Ladačkom 1.

14 феб

„…pod oklopom drhti kosuta plaha
vecno gonjena tamnim obrisima straha
koja strepi i od mirnih obronaka sna…“

Danas sam nešto preturala po starim pismima, pesmama, i beleškama… I nađem ovaj odlomak Đoletove knjige… Pa kako čovek da ostane ravnodušan? Prosudite sami:

(Vasa i Mala Vidra sreću se posle rata, ona je već udata, a i on se oženio drugom devojkom)

Mala Vidra: Hej?

I ona je bila zatečena, I to je bilo najpoštenije. Niko nije bio u prednosti, niko nije imao spremnu rečenicu, čak ni gest, a u odnosu na predomišljaj, afekt uvek povlači I neke olakšavajuće okolnosti, u ma šta da se izrodi u svojoj nepredvidivosti.

Vasa: Hej tebi…Lepi matrozu…

Njena haljina zaista je imala kockastu mornarsku kragnu, I ona pokuša da taj kompliment primi kao prava mala ženica, smerno I sramežljivo, ali srce je mahnitalo kao mace pod košarom, bila je očajna shvativši da se više nista ne moze učiniti, pred njom je stajao neko drag, blizak, neko potreban, pred njom je stajao neko koga ne sme dotaći, zagrliti, čak ni osloviti bliskije nego poznanika…

Mada Vidra: Javili su mi da si poginuo…

Vasa: Ih…Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?

Kandilo osmeha u njegovim očima nikada se nije gasilo, sad je jedva tinjalo, ali ga ona ipak uoči I pokuša da ga raspiri svojim smeškom, ali reč “nepredvidivost” kao da je već pomenuta maločas? Umesto pozvanog osmeha odazvale su se krupne nezadržive suze, I nije ni pokušavala da ih zaustavi, kada su vec same krenule nek se same I zaustavljaju…

Mala Vidra: O, kako mi mi je teško… Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo…Jos teže kad sam čula da si živ… Ali ovo je najteže… Nisam mislila da će biti baš tako…

Nije u tom času poželeo da je prigrli, nego je to poželeo još čim ju je video, a u tom času je samo bio opasno blizu da to I učini, no, vrlo dobro je znao da u okolnoj gužvi ima bar dvoje njih koji bi time mogli biti neizlečivo povredjeni…

Vasa: Vidiš…teško, teže, najteže… Ne valjam ti ni živ, ni mrtav…

Šmrknula je nekoliko puta, nije joj se dopalo to objašnjenje, ali za svo ovo vreme ni ona nije uspela da smisli puno bolje?

Mala Vidra: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?

Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog…

Samo, jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi…

Заштићено: Ljubav?

14 феб

Овај садржај је заштићен лозинком. Да бисте га видели, молимо вас да унесете своју лозинку испод:

Indijanci

10 феб

Jednom prilikom jedan čovjek pozva svoga
prijatelja Indijanca u goste u veliki grad.
Poveo ga je u razgledanje grada i dok su
šetali Indijanac najednom reče: “Čujem cvrčka!”

“Nemoguće je da od ovolike buke, brujanja
automobila i galame ti možeš čuti cvrčka”, reče
mu prijatelj. ”Nemoguće!”
Indijanac se na to sagnu, razgrnu grm i pokaza
mu cvrčka.

“Ali kako?” upita njegov prijatelj.
Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga
na trotoar. Novčić zazveči!
Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mjestu
odakle je dolazio zvuk palog novčića.

“Ono što si naučio slušati, čućeš…ma kakva buka bila,
ma gdje bio”, odgovori Indijanac.
“Vidiš, ovi ljudi su u buci čuli novčić, a ja sam čuo cvrčka.”

Priča sa neta

Sećanje ili raj?

5 феб
„…Ne postoje lepote detinjstva, postoje naše fantazije o tome, postoje retuširane slike starozavetnih bogova u sećanju, koje zapravo predstavljaju naše roditelje, postoji misao koja je gotovo senzacija, na miris uvojaka s glave nekog kliktavog Kupidona, neku od naših ranih strasti iz vremena ranih jada. Istina je da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani. Takodje je istina da je sećanje jedini svet u kome mi vladamo i u kome ukus jednog parčenceta ušećerenog raja umočenog u vreli aromat nečega što se zove čaj, a mogao bi se zvati i nektar i tečno zlato i melem za otečene žlezde u doba dečijih bolesti, otvara dveri nečega što mislimo da smo zaboravili, a što možda nikada nije ni postojalo. Stvaran svet samo je sirova gradja, opiljak, okrajak onoga što je moglo biti. I čega će možda biti negde drugde. „Djubrište“, rekao bi Šejka. „Prokleta avlija“, rekao bi Andrić. „Davos“, rekao bi Tomas Man i osmehnuo se…“
Sanja Domazet BOZANSTVENI BEZBOZNICI
Da li ste često u svom raju??