Dan za rusku poeziju…

16 нов

Mnogo volim rusku poeziju, a danas ću pomenuti nesrećnu Marinu Cvetaevu ,  jednu od najvećih ruskih pesnikinja  XX veka.

Marina Ivanovna Cvetaeva je rođena u Moskvi 8. oktobra 1892. godine. Otac joj je bio ugledni profesor Moskovskog univerziteta i osnivač Muzeja lepih umetnosti, a majka pijanistkinja, nemačko-poljskog porekla.

Cvetaeva je napisala oko  2.000 pesama, a njeni osećajni i ljubavni stihovi nisu bili poželjni u Staljinovoj državi.

Život Marine Cvetaeve počeo je da se ruši  revolucijom 1917. godine, kada je njen suprug viši oficir Sergej  Efron  morao da se biri protiv revolucionara. Ostala je sama i bez novca, mučeći se sve do  1920.godine  kada je njihova dvogodišnja kćerka umrla od gladi. Cvetaeva je tada otišla u egzil. Živela je više od deset godina u Berlinu, Parizu i Pragu. Na kraju se vratila u Rusiju, gde je 1941 izvršila samoubistvo u zabačenom gradu u Tatarstanu, stotinama kilometara udaljenom od Moskve. Pre smrti je, kao i mnogi velikani Rusije,  bila bez para, usamljena i zaboravljena.

180px-Tsvetaeva***

Nocas sam sama sred noćne jave –
Bez sna i bez doma – duše sive! –
Noćas imam sve ključeve i brave
Od kapija ove prestonice divne!
Nesanica me izbaci na put studeni –
O kako si mi divan, tamni moj Kremlju! –
Noćas ja, evo, ljubim u grudi
Ovu okruglu, ratničku zemlju!
Podiže se ne kosa, već krzno meko
Teški vetrovi u dušu se svale
Noćas žalim sve ljude planetom
Bilo da ih vole, bilo da ih žale

(1. avgust 1916)

***

Trošnost, u kojoj dogorevam
Sa ćutanjem posmatraš kletim
Ti si – kamenit, a ja pevam.
Ti si – spomenik, a ja letim.

I najlepši je maj procvali –
Ništavan pred večnošću svakom.
Al ja sam ptica – i ne žali
Što podležem zakonu lakom.

Animation_Dove

***

„Voleti, znaci videti coveka onakvim kakvim ga je zamislio Bog, a nisu ostvarili roditelji.
Ne voleti – videti umeso njega sto, stolicu.“

Advertisements

8 реаговања to “Dan za rusku poeziju…”

  1. stevo новембар 16, 2009 у 5:25 pm #

    Jednostavno, takva je sudbina pesnika!

  2. SanjaKokica новембар 17, 2009 у 10:30 am #

    Nikada nisam umela uzeti knjigu poezije u ruke. Jednostavno, nisam taj tip. Ali kada mi neko servira ovako na izvolte nešto provereno, onda vrlo rado pročitam. Život pesnika, život boema…nije običan život. Jednostavno…najlepše pesme za mene su pesme napisane u tuzi. Nekako, tuga izvuče jače emocije nego sreća.

    • malabreskva новембар 18, 2009 у 8:03 am #

      Drago mi je da mogu da pomognem da se odlučiš šta da pročitaš 🙂
      Kokice, slažem se da tuga izvuče jače emocije, izgleda da se tuga leči poezijom, a i sama znam – pesme pišem samo kad sam tužna 🙂

  3. veshtichanstvena новембар 17, 2009 у 12:44 pm #

    Svi pesnici su tužni i nesrećni…Tako nastaju najlepše pesme…

    • malabreskva новембар 18, 2009 у 8:00 am #

      Složila bih se da se umetnici i kreativni ljudi uglavnom ne uklope u svet ovakav kakav je, jer ipak je ovo svet grabljivaca i materijalista…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: