Nedavno sam pročitala prvu knjigu koju sam kupila na sajmu, mada ovih dana čitam četiri, pet knjiga odjednom. Htela sam da vam pišem o njoj, a istovremeno i nisam. Naime, knjiga sadrži i neke „nepristojne“ delove, od kojih bi normalan (konzervativan) čovek verovatno pocrveneo.
Ako zanemarimo te detaljčiće, knjiga je fatalna, nabijena čežnjom i toliko uverljiva da strast, ljubav i bol prosto pršte iz nje…
Priča o mladoj Dankinji, koja piše razglednicu francuskom slikaru, čija slika joj se dopala na jednoj izložbi. Upliću se njih dvoje u pravu mrežu požude, fatalne ljubavi i ko zna čega, da bi na kraju ugovorili i sastanak. Medjutim, ispostavlja se da ta pisma koja je ona dobijala uopšte nije pisao slikar, već mladi upravnik pošte iz tog mesta. Taj mladi čovek je kao dete ostao nepokretan, pa je život proveo u kolicima. Toliko se zaljubio u mladu Dankinju da je u strahu da će ga ona odbaciti izvršio samoubistvo tog jutra kada je ona trebala da doputuje… Kob jedne usamljene duše izmiksana sa čežnjom za nedostižnim…
Poenta priče po meni, je u tome kako se mi zaljubljujemo u svoju predstavu o nekome. Ne znamo ni u koga. Nije ni bitno… Zamislimo nekog „idealnog“ i sve svoje emocije ispucamo na njega… A taj „neko“ je toliko drugačiji, toliko „običniji“ od one magije koju mu pridajemo, i ustvari ne može da nam pruži ni delić toga što sanjamo… Ali mi ne odustajemo od svojih iluzija. Volimo, patimo, čeznemo…I kad sve to znamo, zašto i dalje to radimo? Zato što nam je ljubav potrebna, makar u toj zamišljenoj dimenziji, zato što želimo da volimo, pa makar i lika iz bajke…Bitna je čarolija želje, a ne njeno ispunjenje…
I da ne otvaram filozofsku raspravu, napisaću par redaka knjige, čisto da malo dočaram kakva je, i da objasnim zašto sam ja malo zamrljana bojama nekih francuskih razglednica…
„Dok sam tražio pasoš u fioci, naleteo sam na ovu razglednicu, koju sam kupio u Španiji… Ovoga puta nije u pitanju nikakva smešna razglednica, samo jedan fantastično lep zamak sa parkom prepunim tajanstvenih kutaka i klupica i skrivenih mesta gde možemo da se ljubimo…“
(dugo sam zamišljala taj zamak, ovo je približna slika koju sam mogla da stvorim u mislima)
„Tokom nedelja koje su protekle od kada sam primila Vaše poslednje pismo, besnela je prava bitka izmedju moje prirode i predrasuda o ženskoj prirodi. Što sam više pokušavala da budem pristojno suzdržana i ženski rezervisana, to se moja priroda sve više bunila. I kao što vidite, pobedila je moja priroda, i sada sam usred pisama upućenog Vama, zato što ne mogu da se uzdržim…“
„Ja poznajem čežnju. Pokretala me je celog mog života i bila ponekad tako snažna da je bolelo. S vremena na vreme čežnja bi me toliko približila onome za čime čeznem da bih nekoliko trenutaka patio od iluzije da ću jednoga dana stići do cilja. Naravno, to se ne dešava, ali čežnja me neprestano približava centru života, orkana, sebe samog…“
malabreskva
Malabreskva's Blog 
Iza velikih iluzija najčešće se kriju svakodnevne male stvari koje katkad znaju biti poprilično opasne zbog svoje prevarantske predispozicije, jer iluzija krade oko, pamet i srce.
Gadno je to kad praviš iluziju, ja sam tome sklona, a verujem i mnogi drugi…
Eh, eh, šta da ti kažem (sem da je upravo pukla prva petarda kod mene u komšiluku, kao i svake godine), u pravu si u onom delu kada kažes da se zaljubljujemo u svoju predstavu o nekome, pogotovo ako imaš jaku želju da imaš nekoga pored sebe!
(Možda je vreme da opet proglasiš nedelju smeha!) Neka melanholija i seta, da ne kažem BAD MOOD je na blogovima! 🙂
Dudo, ma čini ti se, ja uopšte nisam setna… Možda sam malo u nekoj „fazi“ al nemaš ti pojma šta je seta kod mene 🙂
Breskvice, lep post. Baš mi se dopada kada počneš da filozofiraš. Ti, svojim rečima, ne čika Balaševićevim. Nekako mi se ne da komentarisati njegove tekstove, više volim izvorne, tvoje 😉 Nemoj se ljutiti što ovo pišem. Iluzija…da li je stvaramo? Možda…Da li se zaljubljujemo u neku našu viziju čoveka u koga se zaljubimo? Možda. Ali šta volimo, viziju ili stvarnu osobu? Razlika je u tome. Lako je zaljubiti se ali nastaviti voleti možemo samo stvaran lik, mislim da je to ono pravo, istinsko, možda malo više na zemlji, nego u oblacima ali stvarnije i srcu bliže.
Hvala ti Kokice, ali moram i Djoleta da malo promovišem 🙂
Slažem se , ovde je reč o zaljubljivanju, zaludjivanju, opsesiji, strasti… Ljubav je nešto drugo, tada poznaješ sve nečije mane i voliš ih upravo takve… Ali ljubav je jako retka, skoro da izumire…
Da.
Samo mene muči sljedeće: ponekad je na prvi pogled apsolutno savršen i bez mane, pa i na drugi, i svaki sljedeći pogled, i zapravo mu stvarno ništa ne fali, ali meni u toj slici svejedno nešto ne štima…
I svejedno dajem prednost onom nesavršenom, s manom.
Hm, imam li možda problem 🙂
Zavisi od ukusa, nije dovoljno da je neko „savršen“, kad fali „ono nešto“…
Naravno da niko nije savršen… pitanje je samo kada ćeš to otkriti…
Čitala sam knjigu o kojoj pričaš, i bila sam potpuno očarana. Kako njihovim pismima, tako i potpuno neočekivanim krajem. Njeno prvo pismo mi je bilo očaravajuće…
Gemina, onda znaš o čemu pričam 🙂
Ja sam knjigu kupila jer sam videla da se devojke na sajmu otimaju oko nje, tek posle sam videla i zašto 🙂
Jeste kraj je baš neočekivan 🙂
Daj da se malo i ja onesvešćujem od ljubavi, kaži, kako se zove knjiga, tj. NASLOV! 🙂
Knjiga se zove „Preporučeno“, pisac je Iseling C. Herman, samo da te upozorim da ima malo „vrućih“ detalja koji nisu za one sa slabim srcem (ali ti nisi ta, zato – slobodno 🙂 )
Kako si opisala tekst, ne bih rekla da se ona samo u predstavu o nekome zaljubila…On joj je pisao, razmenjivao svoje misli sa njom i to je ono u šta se zaljubila…
E sad’…Možemo mi voleti nečiju dušu, ( kao što neko može voleti samo nečiji fizički izgled), ali ako obličje osobe u kojoj je ta duša, ne odgovara onome što bismo mogli smatrati privlačnim,pa voleti osobu kompletnu, tada ljubav ostaje prijateljska, ljubav bića prema biću…Muško – ženski odnosi ipak sadrže i fizički deo, privlačnost koja izaziva želju za dodirima i telesnim stapanjem.
Kada se govori o fizičkom izgledu, ono mora pratiti našu predstavu o onome što nam je po našim afinitetima privlačno..
Ne lepo ili ružno ( bar što se mene tiče), nego svi imamo svoje predstave o obličju koje nas privlači na taj, ipak bitan, telesni i vizuelni način..iz kojeg odnos dva bića može postati odnos muškarca i žene..
Uh al’ se raspisah ovako rano))))
Ma Veco, ne možeš ti upoznati nekoga posle nekoliko pisama, pa čak ni njegovu dušu… Reč je o klasičnoj iluziji, kao što reče Steva… Nešto slično je sada i sa internetom…
PS: hvala na preporuci, zaintrigirala si me da pročitam ovu knjigu, pa ću tada ostaviti komentar ,a ovaj sam pisala na osnovu onoga što si ti napisala o pročitanom.
Lep vikend Breskvice 😆
Lep vikend i tebi Veco
Procitala knjigu, odusevljena sam bila njihovim pismima, a kraj me sokirao…kako nas iluzija cini srecnima…
Baš tako, čini nas srećnima, daje nam krila,iako smo u zabludi…
Sad’ jedva čekam da je i sama pročitam, toliko ste me zainteresovale)))
🙂 🙂
Nema zašto da me upozoravaš :), ja sam ti stara kost! Hvala ti, odoh u ponedeljak da je potražim!
Duuuudoooo!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Kakva fotka!!!!!!!!!!!!!!!!
Kakva si faca 🙂 🙂
kako ono bese: „jer sve sto ljubimo, storili smo sami“. i ja poznajem ceznju i nisam bas neki fan, pravo da ti kazem, vise bih volela da su mi zapale neke „mirnije“ karakterne crte u ovoj podeli. ali, ko te pita…
Ne možemo da biramo 🙂
A nikad i nismo zadovoljni 🙂
pravo da ti kazeM i crte karakterNE, nesto sam prolupala nocas 🙂
ispravljeno 🙂
hahahahahahahahah, skrati nokte magi 😆
Ju, Breskvice, uobraziću se od hvale! Ja počela sa nedeljom smeha, a ti, šta se čeka! 🙂 Smeha, smeha, ljudi, dajte nam smeha!!!! 😀 😀 😀
Dudo, ja sam nešto malo neraspoložena, ali biće bolje kad dodje nedelja smeha 🙂
Breskvice, nećemo se smejati do četvrtka, nema smisla, zaslužio je naš patrijarh Pavle! 😦
Slažem se, biće dana i za smeh, neka počiva u miru naš Paja
Odoh da vidim dal’ je prevedena na nemacki, pa da onda filozofiramo
Iluzije…
danas nije moj dan breskvice… 😦
Ma nije ni moj dan Sarah. Drago mi je da si tu…
Nisam pročitala knjigu, ali na osnovu ovoga što si napisala, razmišljam o njemu, ne o njoj. Toliko je bio očajan u svojoj nesreći da se nije usudio da je pogleda u oči posle svega što joj je rekao i obećao. Tuga jedna.
Da, on nikada nije doživeo ljubav, maštao je o toj ženi ali nije imao hrabrosti da se suoči sa njenim razočarenjem…
Ne znam šta je to kod neke osobe u šta se zaljubimo, čak i onda kada to nije iluzija stečena na virtuelan način upoznavanja, ali znam da kada nas ta zaljubljenost „strefi“ iluzije su neminovne. Ta osoba je za nas oličenje snova koje smo „sanjali celog života“. Na žalost, jako retko se to stanje stvari zadrži dovoljno dugo, pa se posle nekog vremena pitamo: „bože šta li sam ja to našao (našla) u njoj (njemu)???
Da, iluzije su neminovne… Bez njih ne bi bilo ni magije 🙂
A ni ljubavi, jer ljubav je magija…
Hej Arčibalde, upravo čitam tvoje tekstove, ostala sam bez reči… Pišem ti uskoro i HVALA, divan si !!!