Sunce!
Možda nije slučajno što se magle u meni nekako uvek povuku sa prvim zracima sunca. Primirje. Bitke u mislima sve su obustavljene. U takvim retkim trenucima spokoja sve mi se čini tako jednostavno, raspletu se sve mreže I život izgleda savršen. Baš kao I ovo današnje jutro.
Moram vam priznati da imam novog ljubimca. Od kada mi je procvetala lavanda, svakoga dana dolazi jedan beli leptir. Znak da u meni treperi sreća.
Nadam se da I vi uživate 
Odusevile su me ove fotografije Marine Kalacheve, kao I pesmica. Da li vam se svidja?
Kako se uklapate u kalup koji vam je život izlio?
Eto, ja pomalo curim, a nekad se baš razlijem… Ni sama ne znam kako se sakupim, možda menjam oblike i boje.
Sanjam da ću se uklopiti u tok priče, da ću razumeti znakove. Možda ću jednom u tom bunilu čuti otkucaje svemira i zakoračiti u njihovom ritmu, pustiti život da me oblikuje.
Još uvek sam žilavo testo, ko ukleto drvo što štrči u vremenu.
Godinama već gajim džinovse difenbahije, od kada mi je pokojna baka donela prvu sadnicu. Pokušavali su mnogi od mene da ih presade, ali im se iz nepoznatih razloga one osuše. Bila sam u prilici da mi razni ljudi koji dođu u posetu savetuju da ih izbacim jer su otrovne, da mi “džungla u kući ne treba”… Ne mogu da shvate da u tom stablu buja ljubav prema cveću, koju mi je baka prenela i koje ne mogu da se odreknem. Ljudi se čudno vežu za neke obične stvari, a meni kada bi uništili to cveće mislim da bi mi zgazili dušu… Ponekad, u ovako kišnim danima muvam se po kući i razmišljam o toj vezanosti. Osećam da i moja baka negde tamo gajeći svoje cveće i o meni brine.
Kako su protekli svi ovi dani i meseci?
Kao da je neko ugasio svetlo i navio me na preživljavanje.
I evo, proleće diše punim plućima i ja polako otvaram oči.
Možda i ova godina konačno počne…
A gde ste vi?
Ulica blatnjava i pusta
u praskozorju nekom
grli jos jedan dan
kao i svaki drugi…
Dok zivot curi niz cestu
trazeci svoj kraj il pocetak
zeleci da zaboravi korake
beznacajnih prolaznika.
Danas sam neočekivano bila svedok jednog vrlo neprijatnog događaja. Radi se o udaranju deteta u svrhu vaspitanja na javnom mestu.
Toliko me je to iznerviralo, povredilo i šokiralo, da je ceo današnji dan uprljan nekom gorčinom.
Možda ja nemam pojma o vaspitanju i nisam kompetentna da sudim nekome, ali…
Udariti slabijeg od sebe, iz bilo kog razloga… Nije humano i nije ljudski.
Pa makar bilo iz dobre namere. Dete moraš poštovati, da bi ono poštovalo tebe.
Ljubav se ljubavlju kupuje, a nasilje nasilje rađa.
Ako se pitate gde sam, moram vam priznati da sam se zaljubila.
E, da sam ranije pronašla takvu inspiraciju, ko zna kakva bi porasla.
Otkriću vam moju novu ljubav- to je Pinterest.
Tamo me možete pronaći u svakom trenutku slobodnog vremena.
Možda pronađete neku ideju za predstojeći dan zaljubljenih
♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥
Vidimo se!
Tvoj vučiji pogled kao da gleda u neprijatelja.
I blesak odbrane koji ti umire u zenicama
dok ti pružam ruku…
Zašto ljudi prave gluposti i onda se prave da ih nije briga?
Zar ti je čudno to što te nisam izbrisala
i posle svih godina nisam te zgazila kao ti mene…
Znaš, osetila sam hladnoću kajanja dok me je tvoj pogled pratio po sali
i kao žrtvu živu zakopavao.
I zašto me još boli ta izdaja,
koju nisam zaslužila, koju nisam zaboravila
i koju sam davno oprostila…
malabreskva
komentari