Život i literatura

Čitajući dnevnike poznatih pisaca, poželeh da i sama ponovo pišem dnevnik. Lepo je negde imati  herbarijum svojih misli i osećaja…

Posle izvesnog vremena,  pogledah u sveščicu u kojoj sam povremeno beležila po nekoliko rečenica.

Pomalo me razočaralo što je najveći deo mojih misli bio o tome “šta bih trebala da uradim”. Nepregldeni spiskovi obaveza…  Desetine moranja svakoga dana, a nijedna želja ni impresija. Da li sam ja to uopšte živa? Ili sam postala robot? Škripi u meni limeno srce…

Svi smo postali toliko nesvesni sveta oko nas, zatvoreni u svoje lavirinte kao pacovi…  I ne znam kada sam poslednji put gledala oblake… Dok ovaj život ne iscedi sve osećaje, još se  ponekad setim kako je to opisao Tolstoj:

“Divna noć! Mesec tek što je izišao iza brda i osvetlio dva mala, tanušna, niska oblaka; iza mene je zrikavac pevao svoju tužnu, neprekidnu pesmu; u daljini se čula žaba, a oko sela vika Tatara ili lavež pasa; i opet sve utihne i opet se čuje samo zrikavac i klizi lagani prozračni oblak mimo dalekih i bliskih zvezda…”

“LAV TOLSTOJ – MOJ ŽIVOT”

Ja se još nadam da ću pobeći iz lavirinta. Izlaz je negde tamo, osećam ga…

Once upon a time…

Jeste li gledali seriju “Once Upon a Time”?

Ako ste oduvek voleli bajke i pomalo vam nedostaju obavezno je potražite.  Videćete šta bi u ovom našem svetu radila Crvenkapa,  Snežana,  Lovac ili Pinokio…  Meni je najslađi početak, kad čujem te čarobne reči “Once upon a time”…
A  princ Šarmantni je i dalje moj omiljeni lik

Koji je Vaš?

Božur

Ima tih boja

koje se gnezde u oku

golicaju sećanja

paperjasto se pletu

u snove

i mirišu na

božur…

 

 

 

 

 

 

Novi Sad – još zablista ponekad

“Imamo voz tek u pet ujutru, gde ćemo da budemo do tada?” Ma ne brini, nema šanse da nam bude dosadno u Novom Sadu…”

“Hej tek si krenuo iz Kragujevca? Požuri čoveče, mi smo već stigli…” 

Čuli su se glasovi sa akcentima iz cele Srbije…

Juče je Dunavski park bio prepun ljudi, koji su kao hodočasnici pohrlili u Novi Sad zbog najavljenog koncerta našeg Đoleta i Panonske mornarice.

Mi smo stigli u sedam, taman na vreme da prošetamo gradom i probamo onaj slasni sladoled u Dunavskoj… Novi Sad je i dalje isti  – blistao je okićen muškatlama, kao u  poznatoj pesmi – čekajući da “ko mačor sumrak prede”…

Neverovatan je osećaj da hiljade ljudi igraju i pevaju na ulicama, na balkonima i terasama, uz zvuke violina i tamburica… Tu iskru nade da “ima još nade” za ovu zemlju u kojoj se sve  urušava nisu mogle pokvariti nikakve provokacije. Ne zanima me ko je bio u publici. Ne zanimaju me ni čaršijske priče o tome ko je u kojoj stranci.  Đole je pevao za “nas” i drago mi je da nas još ima.

Sloboda

Čitajući P. Koelja ” POBEDNIK JE SAM ” pronašle su me ove reči…

” … You know what I think about the world we live in: that we’re being suffocated by lies, encouraged to put our faith in science rather than in spiritual values and to feed our souls with the things society tells us are important,when, in reality, we’re slowly dying because we know what’s going on around us, that we’re being forced to do things we never planned to do, and yet even so, are incapable of giving it all up and devoting our days and nights to true happiness, to family, nature, love. And why is that? Because we feel obliged to finish what we started, so that we can achieve the financial stability we need in order to enjoy the rest of our lives devoting ourselves to each other because we’re responsible people…”

Znaš šta mislim o svetu u kome živimo? Da se gušimo u lažima, dok nas ohrabruju da više verujemo u nauku nego u svoje duhovne vrednosti i da hranimo naše duše stvarima za koje društvo misli da su vredne… Polako umiremo jer u sebi OSEĆAMO šta se dešava oko nas i  da smo primorani da radimo stvari koje nikada nismo hteli ili planirali, a nesposobni smo da sve to napustimo i posvetimo naše dane i noći istinskoj sreći, porodici, prirodi, ljubavi… A zašto to radimo? Zato što se osećamo primoranim da završimo to što smo počeli, tako da možemo postići finansijsku stabilnost koja nam je potrebna kako bi uživali u ostatku naših života i posvetili se jedno drugome, jer mi smo odgovorni ljudi…” (ovo je moj nespretni pokušaj prevoda )

Čitajući ovo, setih se mog nesrećnog rođaka, koji je tek kad je oboleo od teške bolesti dao sebi pravo da ide na pecanje…

Pitam se zašto smo toliko surovi prema sebi zbog nekih “viših ciljeva”… U poslednje vreme pokušavam da se dovoljno razmazim i trudim se da se ne zamaram ambicijama. Teško je u životu pronaći pravu stazu, sunčanu i primamljivu a ne previše komplikovanu…  Znam jer  sam uvek tražila staze van domašaja… Ipak, kako sazrevam, sve više svesno zabušavam u igri… Jer život nije samo borba… Ima i toliko cvetova koje valja mirisati… Uživajte u praznicima, a ja sam već spremna za izlet

Priroda nas  zove, uskladite sa njom svoje korake

Još nešto lično…ili izazovno :)

Kao neko ko obožava Blog- igrice, učestvujem sa radošću i zahvaljujem Tangolini na izazovu

PRAVILA su sledeća:

• Morate odgovoriti na 11 pitanja vašeg izazivača i postaviti novih 11 pitanja
• Morate izabrati 11 ljudi i obavestiti ih da ste ih izazvali
• Ne možete izazvati osobu koja je vas izazvala

1. Koje ti je omiljeno jelo?

Čokolada, pa pet mesta prazno

2. Koja pesma ti je najdraža?

Bilo koja od Balaševića, da ne nabrajam sve (dosadna sam :p)

3. Kada si bio/bila dete, kako si zamišljala ove svoje godine?

Ove svoje godine nisam puno zamišljala… Moja mašta se završavala tu negde oko 25… Da me je neko pitao šta je posle toga verovatno bih rekla “onda si mator”… Sad… šta je tu je – život ide dalje (sve dalje odavde )

4. Da li umeš da plešeš?

Mislim da umem… šta drugi misle nije mi važno

5. Imaš li omiljenu boju?

Crvena… purpurna… ljubičasta…. Sve boje su lepe

6. Voliš li da čitaš i koja ti je omiljena knjiga?

Volim da čitam – sve.

Mnogo knjiga mi se sviđa ali uvek su najdraže one Đoletove ( …  da ne davim više sa Đoletom:))

7. Šta smatraš svojim najvećim uspehom?

Što sam normalna u ovoj ” zemlji čuda”

8. Postoji li osoba koja je uvek tu za tebe?

Naravno, svi  iz moje porodice. Srećna sam zbog toga.

9. Koju ljudsku osobinu smatraš najvrednijom?

Osećajnost

10. Koja tvoja osobina te najviše opisuje?

He,he… Ne znam… Danas mi je jedna poznanica rekla kako se o meni poveo razgovor u nepoznatom društvu i svi su se složili “ona je nežna”… Ako me tako doživljavaju nepoznati… onda sam beznadežna, jer se trudim da to sakrijem

11. Ako bi mogao/la da otputuješ, gde bi voleo/la da odeš?

Kao da mi čitaš misli Tangolinice,  baš danas sam maštala o Gradu LEPTIRA

 http://www.putovanja.info/sr/moja_foto_tura/galerija/2741

Blogeri koje bih volela da “čujem” su svi iz mog “blog spiska ŠTA ČITUCKAM “

Pitanja sam skratila na 3:

1. Kako na tebe deluje proleće?

2. Koga bi sa bloga voleo(volela) da upoznaš  (kako/zašto) ?

3.Koja web mesta voliš da posetiš (osim WordPressa)?

Dakle, bacam rukavicu, ko hvata ?

Boje za život…

“Taj dan je, mirne duše, mogao biti utorak. Bio je sasvim bezvezan, bez šarma, bez stila, bez ikakvog identiteta…
Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio. Oni su kao slike u dečijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš, i ja sam, kao i svi, preskočio mnogo stranica tragajući za slikama koje ću lakše obojiti.
Ni to popodne, naznačeno tek tananim jesenjim linijama, nije mi odgovaralo. Bilo je potrebno puno pastelnih nijansi da bi ponuđeni kišoviti pejzaž počeo da liči na nešto, a odavno nisam pri šarenim bojama. Potrošio sam ih kao pravi naivac, nepromišljeno ih razmazujući po svojim davnim radovima…”

Đorđe Balašević “Tri posleratna druga”

Ne znam kako vam se čini, ali meni ovo vreme mnoooogo liči na proleće! Sunce stidljivo proviruje kroz moje prozore i rađa dugu u sanjivim očima. Više ne moram da preskačem dane, da mrljam boje na dlanovima.  Zimu ne volim zbog sivila i mnogo se mučim žudeći za bojama.  Ali, sunce ih donosi tako lako,  bude se u tišini kao šareni leptiri. Kao  čipkani snovi u meni trepere njihova krila.

Čime vi bojite ove zimske dane, da li ste pustili u sobu sunce?

A napolju mraz…

” …Lunjo, ako me traze ti slazi da sam odavno mrtav.
Spusti roletne i navij sat na sredu, cetvrtak.
A napolju mraz i magla i zima.
A napolju mrak al’ ovde sve stima, od kad tebe imam.”

B.

Nije čovek – bez šešira

“Šešir profesora Koste Vujića”- snimljen po romanu Milovana Vitezovića!

Konačno gledala! Ako ste voleli “Lajanje na zvezde” sigurno će vam se i ovo dopasti. Izlazeći iz bioskopa imala sam utisak da sam se vratila u to vreme i nekako me je prenerazilo kada sam na izlazu naletela na klince u holu koji igraju igrice na fejsu. Brzo se razbila iluzija da je vreme serenada i fijakera moguće vratiti. Ovo je idealna prilika da se prisetite nestašluka iz svojih đačkih dana, da uzdahnete za nekim davnim trenutkom, da se raznežite zbog pesme…

Mene je film oduševio,  mada je bilo publike (muške) koja je nezadovoljno gunđala kako su očekivali “nekakvu radnju”… Ne znam šta su očekivali, ali sigurno niko nije poginuo. Šteta. Možda bi publika bila raznovrsnija. Ovo je film za emotivce. Ako niste u tom fazonu, preskočite ga slobodno.

Granice

Ne volim januar. Nema mog  voljenog sunca, hladnoća mi duva za vratom, a blatnjave ulice uspavljuju korake.

U takvim danima volim da ispitujem svoje granice. Obično razbijam glavu o ivice izdržljivosti, ili se kotrljam po obroncima strpljenja. Nekad, kao ovih dana, prepadnem se od svoje negativnosti. Pogledam dole u ponor i poželim da pljunem život.

Jer mi je dosta prepiranja sa sobom. Jer mi je dosta prestrojavanja, okretanja i zanovetanja. Ne mogu čak ni da shvatim gde sam, a već me odnose drugi vetrovi. Poželim da se okliznem, samo da bih dublje udahnula…

Ali… Život je čudna igračka. Baš kad odlučiš da ga baciš preko glave, on te lupi po čelu. I pokaže ti da si glup. Da uzalud lupaš glavu… Možda bi trebalo vežbati osmehe. I pevušiti uz vetar. Neka ide januar.